Preteški uslovi za život raje
Jedan od osnovnih zakona islama govori da je muslimanska vera prava vera, da joj to daje pravo na gospodarenje a da su ,,nevernici’ osuđeni na robovanje. Ovakav odnos su Turci uspostavljali svojom vojnom moći, to je važilo za sve porobljene narode koji su postajali ,,raja“, pa i za Srbiju i Srbe. Sultan je kao izaslanik božji išao u osvajanja da bi širio „čistu veru“, a kako je po Kuranu sva zemlja kalifova, on je tu zemlju delio „pravovernim“ vojnicima, nekima kao nasledstvo a nekima u spahiluk uz određenu naplatu. Raja je bila dužna da obrađuje tu zemlju i da snosi sve državne terete. A ti tereti nisu bili mali. Mi ćemo ovde samo neke navesti. Svaki podanik je bio dužan da sultanu plaća porez na glavu — harač. Ko bi se tome usprotivio, mogao je da izgubi glavu ili da dopadne ropstva. U Kuranu o „nevernima“ piše: ,.gnječite ih dokle ne dadnu porez i ne ukrote se“. Svaka muška glava, od sedme godine pa do smrti bila je dužna da plaća harač.
Spahije su u Srbiji uzimale desetinu od svega što je rodilo u polju i vinogradu i od svega drugog. Zatim su uzimali „glavnicu“ •— dvadeset groša od svake oženjene glave. (Kasnije povećano na 40 groša).
Raja je bila dužna da izdržava i pašu, i svako selo je moralo da za pašu kuluči sto dana u godini. U dvorovima su, pored paša, bile i orde janičara, koje je raja, takođe, bila dužna da izdržava. Ali, raja je bila dužna da dočekuje i dvori „pravovernu“ vojsku tamo gde dolazi ili kuda prolazi, a kako je gročanski kraj bio na glavnom carskom putu kuda su vojske često prolazile, to je narod bio strahovito iscrpljivan. Zato nije neobičio što se događalo više puta kroz istoriju da su mnoga sela bila gotovo pusta, jer je narod bežao sa svojih ognjišta, pokušavajući da se smesti negde gde su uslovi za život bili snošljiviji.
Raja je morala da izdržava i kadiju, a i njegova potraživanja nisu bila mala.
U knjizi sultanovih zapovesti bile su nabrojane dužnosti đaurske, ali ne i muslimanske. A „đauri“ su se od „pravovernih“ morali razlikovati odelom, njihove kuće nisu smele biti veće od turskih, nisu se smela čuti zvoia sa njihovih crkava, nisu smeli jahati konja, niti nositi oružje. U susretu sa Turčinom Srbin je morao biti ponizan. Svakom Turčinu koji zovne Srbina ovaj je morao prići da ga posluži. U susretu sa Turčinom Srbin je morao stati i ukloniti se u kraj puta. Bila mu je dužnost da trpi uvrede, a ako bi na njih odgovorio činio je opak prestup.
Oni koji to nisu mogli podneti sve su ostavljali i odmetali se u šumu, u hajduke.
Istorija beleži i takva vremena u kojima su nameti na raju bili nešto blaži i kada su imali izvesna prava, recimo da se bave trgovinom, naročito prodajom stoke.
Međutim, o strahotama Turske osvete nad srpskim življem u ponovo porobljenoj Srbiji posle 1739. godine, teško je naći prave reči koje bi to dočarale. U jednom zapisu se kaže: ,,Oh, kako sve nije stradao rod hrišćanski! Kakvim sve mukama nije bio mučen, sada nije moguće zapisati . . . Šta da kažem više: takvih mučenja nije bilo ni za vremena Dioklecijanova, kao sada . . .
I Grocka ponovo dolazi pod tursku vlast. Sve što je u proteklih dvadesetak godina izgrađeno popaljeno je i porušeno, mnoga naselja su ponovo opustela, a varošica je nastavila da tavori kao beznačajna palanka između Beograda s jedne i Smedereva sa druge strane.
Tek potkraj osamnaestog veka, kada je u Beogradu sedeo Hadži Mustafa paša kao starešina Beogradskog pašaluka, dolazi do olakšanja položaja srpskog življa. Razlog za to nije, ipak, dobrota turskog paše, nego nužda. To je bilo vreme kada su se od sultana odmetnuli neki janičari, a među njima i vidinski Pazvan Oglu. Da bi mu Srbi pomogli u borbi protiv Pazvan Oglua i janičara, Mustafa paša je Srbima dozvolio da nose oružje, a njihove čete, zajedno sa turskim četama, vojevale su protiv janičara.
