O Srbijo, među šljivama, među jabukama i kivijima…
Pogrešio sam, kažete?
Otkud mi kivi u prvoj rečenici?
Pa… Ne znam… Valjda zato što sam, eto, danas ušao u onu trgovinu u kojoj kažu da treba kupovati domaće, da bi kupio više. Ja to podržavam.
I gledam tako po toj trgovini… Svega ima. Baš svega. Što je za pohvalu.
I vidim tako jabuku. Crvenu. Lepu. Domaću, naravno! Ekstra! Cena 109 dinara. Ništa. Ako mogu da kupim cigarete svaki dan, onda mogu i jabuke! Zdravije su!
A onda vidim – tu odmah – pored mojih srpskih jabuka – stoji srpski kivi. Sa srpskom cenom! Za kilogram – 69 dinara! Lepota! Za jednu kutiju cigareta – dva kila kivija! I još mi ostane koja kinta za kiflu! A vitamina C u kiviju… Ma ne može se izmeriti!
Dobro, bre, može li neko da mi objasni zašto je srpska jabuka skuplja od kivija? I gde su te silne plantaže tog voća koje je naglo postalo srpsko?
I kad smo već kod šljiva pomenutih u prvoj rečenici – u istoj toj trgovini je 200 grama osušenih šljiva deset dinara skuplje nego kilogram kivija! Dobro, valjda su ljudi vadili koštice, a to košta…
Da se razumemo: volim što je kivi tako pristupačan, jer je jako potreban i zdrav.
Ali mi nije jasno zašto je naša jabuka za čitav hleb skuplja od kivija? Zašto je 200 grama suvih šljiva (koje samo stomaku mogu pomoći, vitamina baš i nema) skuplje od kilograma kivija? Aman?
Čak je i praziluk skuplji!!! Istina, za pet dinara, ali je skuplji! Da nismo taj praziluk uvezli?
Da ne bude zabune: i u drugim trgovinama je ovakva situacija. Čak i gora! I baš zato mi nije jasna ova razlika između jabuka i šljiva s jedne strane i kivija s druge strane.
Ima toga još. Mislim, tih nedoumica.
Nije mi jasno ni zašto je srpsko mleko skuplje u Srbiji nego u Bosni ili u Crnoj Gori. Isto važi i za keks, slane štapiće, grickalice i druge sitne zanimacije. Sve to „made in Serbia“ je skuplje u Serbia nego u Bosnia ili u Montenegro.
Imaće, verujem, večiti magovi trgovine objašnjenje i za to. Ali, njima više niko ne veruje.
