Dana gospodnjeg, u utorak 20. avgusta 2013.godine, čudna kolona sa još čudnijim neimarima (vreme će pokazati), krećući se iz centra Boleča, nameri se na bolečko Igralište. Dođe kolona do samog ulaza na kojem stoji rampa sa zadatkom da spreči ulazak motornih vozila na ovaj oplemenjeni prostor. Slučajni posmatrač bi pomislio da će tako silovita oduvati ovu ramu i proći, ali ne. Zastade. Čovek iz kolone izađe, izvadi iz džepa ključ, i fino, otvori. Nema dileme. Ljudi iz vlasti. Oni imaju sve ključeve! Nepoznati elegantno podiže rampu, a kolona nastavi silovito i ustremi se prema jednom parčetu zemljišta o kojem će sigurno zbog njegove važnosti dalje pisati istorija. To beše baš ono parče koje je grupa omladinaca počela da humanizuje sa ciljem da tu naprave park i jednu dobro dizajniranu funkcionalnu ambijantalnu celinu sa raznovrsnim mobilijarom. Ali, silni ga osvojiše i uzurpiraše. Sada, već, mogu šta hoće. Vojnički brzo rasporedi se kolona kao da pravi borbeni grudobran, a nije. Samo se tako čini. Vozila razna. Ima i velikih i malih kamiona, žestokih džipova, ali i običnih automobila. Od sve ove mašinerije odudara moćna građevinska mašina obojena u žuto, spremna na dodir samo jednog dugmeta da zgromi sve pred sobom. Naivnim razmišljanjem, zbog obojenosti mašine, neko bi pomislio da je ovo neka politička podvala. A, nije. Ova mašina je samo služila predhodnoj vlasti, i molim vas, tu nema ni govora o nekoj asocijaciji. Ne, ne, ne, ne dozvoljavam, nikako! Molim, bez ubeđivanja, n i k a k o! Iz tolike kolone vozila, očekivalo se, biće dosta ljudi. A, nije. Nije ih bilo puno, samo su bili bučni.
Približavao se trenutak kada će majstor da pokrene ovu alu od mašine, čija je kandža neodoljivo podsećala na čeljusti ajkule. I, dogodi se. Zagrme motor, podiže se kandža zloslutno preteći. Šta će prvo doći na udar ove grdosije? Molim za oproštaj majstoru-nije kriv. Ali, ovaj je usmeri na „Teretanu na otvorenom“, koju je grupa omladinaca od svog džeparca, manuelnim radom, po ugledu na one skupocene Đilasove u gradu, ovo izgradila još pre 5-6 godina. Šta reći. Krivi su. To je klasični nedostatak vizije ovih žutokljunaca, koji nisu ni predpostavili da će, evo, doći dan, da će neko, bez ikakvih prava, brutalno i nekomšijski, jednom upreti prstom baš u ovo parče zemlje i odlučiti, da baš tu, izgradi igralište za „boćanje“!? Pogura kandža ono što smo do pre ovoga trenutka zvali spravama, i načini od toga nepravilnu gomilu gvožđa. Ali, i ovo gvožđe koje je pred ovolikom silom bilo apsolutno bez šanse, kao da je pružalo otpor, povi se, pade, ali drugim svojim krajem i dalje se čvrsto držalo za zemlju. Bezdušna hladna mašina učini još jedan potez, i onu gomilu gvožđa koja je još imala neku formu, sada pretvori u gomilu smeća i ironično je odgura tamo gde joj je mesto. Idemo dalje.Šta je na redu? Drvored platana!? To nije nikakva prepreka. Isti sudija, ista presuda zbog iste gluposti. Isti omladinci prošle godine na ovom mestu zasadiše sadnice platana. Zalivaše, negovaše, i stvarno to posta lepo. Toj uzornoj grupi omldinaca koju pretežno čine vrlo uspešni studenti, i koja vremenom posta lep primer omladini Boleča, strašni sudija kao giljotinjom preseče sve ambicije. Ma, ko su oni. Ruši! Koliko? Četiri, ako bude trebalo i sve! Ako ipak nešto ostane, pa igraćemo mi balote u njihovom hladu. Mahnu mašina onom kandžom i kao gumicom sa lica zemlje zbrisa one mlade sadnice. Idemo dalje. Nastupa mašina u rušilačkom pohodu i zauze pravac prema spomeniku žrtvama fašističkog terora i borcima NOR, koji meštani i porodice stradalih podigoše odmah posle rata u znak pijeteta prema njihovim žrtvama. Zaglušujuće brunda motor, a delovi mašine sazdani od hladnog čelika međusobno sudarajući se proizvode zastrašujuće zvuke kao da najavljuju dolazak nečastivog. Približi se mašina spomeniku i snažnim zamahom zari kandžu u zemlju. Odvali veliki komad i sa lakoćom ga odmah utovari u kamion koji je tu čekao. I još jednom, i još jednom, i opet, neće valjda… Naiđe i na poveće komade mermera, ali sa lakoćom lomi i utovara u onaj kamion. To beše mermer koji je ranije činio plato ovog monumentalnog zdanja. Na sreću, ipak se zaustavi. Odahnusmo.Spomenik osta. Bar za sada. Hvala Ti Bože!
Okolne komšije iznenađene ogromnom bukom i tolikom mašinerijom kao da je , daleko bilo, stigla okupaciona vojska, slute da se tu nešto krupno događa. Kao u ilegali nakratko provire kroz prozor i međusobno se raspituju o čemu se radi.
Naš dragi sveštenik, podučavajući parohijane Hrišćanstvu često bi govorio, da svi mi, trenutkom svršetka ovozemaljskog života, ustvari, započinjeemo novi život u drugom svetu. Ako su naši preci, čija su imena uklesana na ovoj spomen ploči, stigli tamo i odande posmatraju ova događanja, pitam se da li će biti više zgroženi na đavolje neimare, ili na nas nedostojne potomke koji sve to mirno gledamo. Oni, koji svojom žrtvom ostaviše nedvosmislenu poruku kao amanet, ipak, nisu dosegli do srca i duša impotentnog naraštaja. Njihova ideja sveta u crvenom, evoluirala je i kod naraštaja se pretvorila u ideju duginih boja.
No, još ne beše svršen ovaj pir, iz grupe balotaša se izdvoji autoritet, kojem tu snagu i moć slovom rešenja dadoše opštinske vlasti. Od blizu 10.000 duša koje žive u ovom mirnom i lepom prigradskom naselju izabraše baš Njega. Odrediše, on je najbolji. On je prvi. On je vlast. I, tačka! …i tačka, ko nas pita. Primljeno k znanju.
Odabrani energično izađe na sredinu asfaltiranog igrališta namrgođen kao kada se priprema nevreme uoči Sv. Ilije, zastade i baci pogled kao da azimutom određuje budući pravac kretanja. Podiže prsa, zabaci ruke na završni deo kičme, isturi bradu prema napred, ledenim pogledom fokusira daleko zamišljenu tačku kao da dejstvuje laserom, i krete. Kakav je ovo korak? Da li je ovo neka parada, ili možda samo čovek nešto meri. Radovi su u toku, ko zna? Pregazi ovih pedesetak metara, naglo se okrete, pa se vrati istom linijom u suprotnom smeru. Ali, ne lezi vraže. Paradira on, ali ispod gustih obrva, ustvari, zakiva pogledom po prozorima okolnih kuća ne bi li ugledao neku znatiželjnu priliku sa druge strane stakla. Ma, očekivao je on… Niko. Baš, niko. Ali, zašto? Kako to?
Toliki Boleč, a nigde čoveka!? Sve pusto i prazno. Ipak, ne prođe puno vremena, a iz jednog od susednih dvorišta, birajući kuda će da prođe preko neravnina, pristiže žena odmaklog životnog doba, obučena u crno. Sudbina joj je odredila da ovaj deo života provede sama, a zdravlje je sve brže napušta. Nije tako davno bilo kada je u ovoj kući od brojne čeljadi sve vrvelo od života. To je ona kuća u kojoj su se fudbaleri FK Boleč godinama kupali sve dok nisu dobili sopstveno kupatilo. Njihovom vodom se zalivao teren godinama. Pomagali su razne manifestacije koje su se tu održavale i njima se radovali. Njena deca su tu odrastala, a Boga mi, i ovo zemljište je njihova dedovina.
Da li naivna, da li ludo hrabra i ponosna, ili kad, već, nemade ko da priupita ajde da to učini ona. Približi se Odabranom, pogleda ga pravo u oči i reče: „Kakvo nam dobro to činite“? Čim je ugledao Odabranom je počela da se diže dijafragma sve do grla, samo je trebalo da usledi ovo pitanje kao okidač i da zagrmi, oprosti mi Bože, kao Sveti Ilija Gromovnik. I, poče da grmi i da bljuje vatru. Ime lokalnog aktiviste Vlade Lukića, kao da ga je žuljalo u ustima, jedva je čekao da mu se približi ova starica pa da joj ga saspe u lice na najprostiji način, a onda posle ovoga pražnjenja glatko joj je pomenuo bližu i dalju familiju, i još po nešto. Htede žena nešto da kaže, međutim, u ovoj konverzaciji bila je apsolutni autsajder.
Posle ovoga iskustva, ljuta i ucveljena, reši da se obrati narodnoj vlasti u Grockoj. I stvarno, dođoše joj dvoje ljudi koji se predstaviše kao komunalni inspektori. Ona visoka i lepa jednom, ali, treba da radi neki lepši posao, nije ovo za nju. On, reprezent i dični predstavnik vlasti koji štiti nezaštićene, oličenje prava i pravde čije oštro pero slepo piše samo jezikom zakona od koga bi trebalo da se svakom zatrese donji veš gde se pojavi, nažalost, nije tako. Antipod. Fizički omalen, pod stresom, zbunjen i prepadnut kao zec kojeg progone svi seoski lovci, dok priča nečuje se kao da je anemičan. Starica htede da mu ponudi šećer i vodu. Ne zna šta da čini , neprijatno joj. Odoše-nerekoše ništa. Starica sutradan zove telefonom, a on otišao na odmor a ona uzela slobodan dan. Na isistiranje dođe drugi inspektor. Ovaj provede nekoliko dana na istražnim radnjama?! i ode bez zaključka. Zove starica načelnicu inspekcije, a ona baš od danas koristi godišnji odmor, a niko je ne menja? Starica uporna, hoće pravdu i traži da se zaštiti javni interes. Ma, starog kova je ona, hoće da se sačuva obraz države i vlasti. Da li će uspeti? Ima nade! Seti se ona fine dame koja je još finije pričala u vreme izborne kampanje obilazeći brojne familije. Narod joj poverova. Govorilo se da je zauzela visoki položaj. Ali, čudno. Od tada je više niko nije video. Ne javlja se ni starim prijateljima. Ljudi, ona je iz Boleča, rešila bi ona to odmah, samo sigurno nije obaveštena. Pozva starica finu damu, pa joj ispriča sve po redu. Ova, zbunjena, ništa joj nije jasno. Izgleda da je starica probudila?! Avaj,nije ovde kraj sveta. Rešiće se to. Samo da poživi starica, kad nema ko drugi.
Prođe par dana od početka radova, a balotaši donesoše dvadesetak kubika šljunka.. Grupa omladinaca u znak protesta kasno jedne noći rasturi taj šljunak na sve strane. Odnekud banu policija. Još nisu čestito izašli iz automobila, a jedan mlađani junoša istupi pred policiju, i kao nekada legendarni Filip Filipović, isprsi se i saopšti da pruzima odgovornost u ime cele grupe. U drugom činu, pre nego što je policija bila spremna da započne posao, u stilu velikog patriote i nacionalnog pesnika Dobrice Erića u „Prkosnoj pesmi“, poče da dihtira u zapisnik. Ja…. od oca….kriv sam zato što volim Boleč. Kriv sam zato što sam sa grupom omladinaca učinio nešto što će da koristi mladima Boleča. Kriv sam zato što ne postoji vlast koja će da štiti zakon. Kriv sam zato što se borim protiv krivde. Kriv sam… Brada poče da mu drhti sve jače, a onda i celo telo. U prvi mah učinilo se da je ovaj mladi čovek ostrašćeni levičarski revolucionar i čelni jurišnik ove omalene grupe sajber momaka. Policajaci tek nešto stariji od ovog petlića shvatiše da pred njima ne stoji nikakav huligan i prestupnik, već mladi čovek duboko povređen nepravdom i siledžijstvom koje nema ko da zaustavi. Da je taj mladi čovek pod snažnim emotivnim nabojem i osećanjem nemoći pred udruženim ljubiteljima skupih džipova i „organizovane vlasti“. Zapisaše nešto u svoj notes, pa celoj grupi posavetovaše da ima boljih načina da se reši ovaj prolem, i nestaše u tami noći.
Sutradan, premudri balotaš koji je prepoznatljiv kao Odabrani, upade na teren gde je grupa mladih igrala basket „tri na tri“ i zaustavi igru. Teatralno i više nego cinično predloži mladima pogodbu: Napravite jednu široku akciju prikupljanja potpisa mladih kojim će te zamoliti Udruženje balotaša da vam napravi novu „Teretanu na otvorenom“. Ako budete imali dovoljan broj potpisa mi ćemo to uraditi, ali vi morate pride da prikupite šljunak koji ste razbacali. „Baci kosku“ među mlade ljude i stavi ih na veliki ispit časti i morala. Grupa se oštro podeli na one koji dele duhovne i kulturne vrednosti sa „grandioznim“ Ekremom Jevićem, i one druge tvrdoglave čiji uzori bitišu na nekom drugom višem društvenom nivou. Kao u Biblijskom mitu Lucifer odigra na kartu taštine i jeftino kupi duše njihove i porazi mladost.
Po principu „Nije pao sneg da pokrije breg, već da svaka zverka otkrije svoj trag…“ ovde brojni personalni karakteri pokazaše svoju tamnu stranu, a društveni sistem i vlast svoje hronične i tipične slabosti. Naravno, a kako bi drugačije, jednoga dana u visokom stilu pojavi se visoki opštinski funkcioner u ulozi pokrovitelja i Velikog šefa, i vizionarski predstavi dalje razvojne planove. Slabo pažljivi slušaoci jedino zapamtiše da je rukom pokazao na letnju pozornicu, gde se održavaju kulturne manifestacije na otvorenom, i obeća da će tu izgraditi objekat koji će balotaše snabdevati pivom. Da li ovome verovati?
Radovi odmiču na izgradnji terena za balote a niko da odgovori na pitanje ko je imao toliko moći i hrabrosti da omogući da se baš ovde gradi? Ovde gde nema neophodne infrastrukture i toaleta. Ovde gde je napravljeno toliko štete i gde je pregažen entuzijazam mladih. Ovde gde jedan kraj terena naleže na plato spomenika kao da baca pod noge tu svetinju. Ovde gde je prostor planiran za sadržaje namenjene deci, omladini i kulturnim manifestacijama. Ovde gde nisu raspravljeni imovinsko pravni odnosi. Zašto da se ovde ugurava po svaku cenu igra koja pripada kulturi nekog drugog naroda, koju su sticajem ratnih okolnosti u Boleč donela naša braća proterana iz Hrvatske. Zašto ovde igra koju praktikuje samo ta relativno mala grupacija i to isključivo muških i po pravilu starijih osoba. Zašto baš ovde od toliko boljih površina na istom ovom Igralištu?
Zašto tolika vulgarizacija, zloupotreba i kompromitovanje vlasti?
Šta bi moglo da bude sa tim igralištem ako bi se neka buduća druga vlast ponela na isti način?
Poštovane komšije i sugrađani-ljubitelji balota, živim u dubokom uverenju da ovakvo ponašanje ne doprinosi dobrim komšijskim odnosima, i žalim zbog toga. Ne može sopstvena sreća da se gradi na tuđoj nesreći i vređanju tuđih osećanja. Ovo nije put respekta, tolerancije i međusobnog uvažavanja. Ovo je ekstremnost koja se nije dogodila u pređašnjem vremenu u Boleču, i bilo bi od velikog značaja da ostane izolovan slučaj. Konačno, ovo nije dobar način za popularizaciju ove igre.
Zato, pozivam i sugerišem u svekolikoj različitosti: budimo kulturni i principijelni; štitimo pravo i pravdu, i budimo primer u tome; sledimo put ideje za lepši i progresivniji Boleč i kvalitetniji suživot u njemu.
Poslušajmo poruku blaženopočivšeg patrijarha Pavla-”Budimo ljudi“.
Kao čin lične pobune i protesta, u ime svih čija je savest uznemirena, i u znak solidarnosti sa staricom i proteranom omladinom, zapisao i objavio
Vlada Lukić
