Ova je ekonomska kriza opet otkrila Marksa jer je pokazala da je kapitalizam u svojoj biti lakom i nečovečan, baš kako ga je Marks etiketirao. Vlasnici kapitala kod radnika će podsticati kupovinu skupe robe, stanova i tehnologije, obavzujući ih pritom na skupe kredite do razine neizdrživosti.
Neplaćeni dugovi izazvaće bankrot banaka, koje će se morati nacionalizovati, pa će država onda krenuti putem koji vodi u komunizam – to je napisao Karl Marks još 1867., a ekonomska je kriza upravo taj citat učinila proročanskim.
Podsetimo, kriza je počela s kolapsom tržišta nekretnina u SAD-u, a kolaps je izazvalo preterano liberalno kreditiranje koje je svakome, i ko zarađuje pristojno i ko jedva preživljava, omogućilo da se useli u vlastite kvadrate. Takvo je kreditiranje guralo cene nekretnina gore dok se sve zajedno nije urušilo s prvim bankrotima prezaduženih vlasnika novih nekretnina. Nakon njih stradale su institucije koje su ih kreditirale, pa velike banke koje su kupovale njihovu pokretnu i nepokretnu imovinu…
Na najbrutalniji način potvrđena je Marksova teorija da je bankarski sistem isključivo u funkciji veće potrošnje, i da kapitalizam funkcioniše samo ako je stanovništvo sve više dužno. A kad zapne, kapitalizam postaje destruktivan. Stoga danas najsocijalnije poteze povlače upravo zemlje s najdužom kapitalističkom istorijom.
Amerikanci i Europljani nacionaliziraju svoje velike banke, doduše privremeno, ali temeljno. Amerikanci pod pritiskom krize i zbog nje pokreću zdravstvenu reformu koja će napokon u najbogatijoj zemlji na svetu osigurati siromašnima kakvu-takvu zdravstvenu zaštitu. Italijani zbog ekonomske krize opraštaju, to jest odgađaju, naplatu 8 milijardi eura kredita nezaposlenima.
Ova je ekonomska kriza, više nego bilo koja prije nje, opet otkrila Marksa jer je pokazala da kapitalizam ipak nije tako savršen kako se decenijama verovalo i da je u svojoj biti lakom i nečovečan, baš kako ga je Marks etiketirao. Moderni se teoretičari odjednom slažu: Marks je dobro dijagnostikovao, samo su mu pogrešni recepti za promenu. Slažu se s kritikom kapitalizma, samo ne zagovaraju revoluciju kao jedini način za promenu.
Kao kruna svega, Marksu stiže priznanje pravo iz Vatikana.
Rane Marksove kritike kapitalizma pravilno su naglasile “socijalno otuđenje koje oseća veliki deo čovečanstva koji, čak i danas, ostaje isključen i izvan tokova procesa donošenja ekonomskih i političkih odluka”, tvrdi se u članku objavljenom u Osservatore Romano, službenom glasilu Svete Stolice. Crkva otkriva vezu između Marksa i Isusa jer su obojica težili pravdi za slabe!
Štaviše, Crkva otkriva da je Marks preuzeo Isusovo učenje u kojemu je bitan čovek, pa se čak nameće teza da je Marksovo učenje, u stvari, ekonomski utemeljeno obrazloženje kršćanskog nauka.
Istodobno, papa Benedikt XVI. revidira stav Crkve prema globalnom kapitalizmu, koji je, po njemu, na stranputici!
Marks se čvrsto probio u sve tvrđave kapitalizma. Nemci su odjednom pokupovali deset puta više njegova “Kapitala” nego u predhodnim godinama. Nemački ministar finansija poziva se na Marksov “Kapital” i objavljuje da se slaže kako kapitalizam završava autodestrukcijom zbog pohlepe.
Temeljna spona Marksova i crkvenoga učenja upravo je odnos između kapitala i rada.
U prevodu na moderni jezik – odnos zaposlenih i poslodavaca. Vlade i državne administracije okreću se problemu radne snage, zaposlenih, a najgora pretnja kapitalizmu postaje nezaposlenost, jer ona znači i manje potrošača, od kojih kapital zavisi. Dok nema ko da kupuje, nema se za koga proizvoditi, nema se kome prodavati, pa nema ni profita. A da bi kupovali, trebaju biti plaćeni. Što su bolje plaćeni, više kupuju, pa se brže vrti novac i stvara profit.
Ta vojska zaposlenih-potrošača omogućava opstanak eliti, vlasnicima finansijskog kapitala koji im ništa ne donosi ako miruje. A kriza je donijela upravo to prokletstvo: nakon prvih sanacija banaka, nakon američkog upumpavanja milijardi dolara u bankarski sistem, stvorilo se dovoljno novca koji je najednom mirovao na računima centralnih banaka. Nije bilo dovoljno sigurnih mesta kamo bi mogao biti uložen.
Zbog svega toga vlade su se okrenule poreznim reformama kojima je osnovni cilj ostaviti stanovništvu više novca koji će vratiti u potrošnju i tako zavrteti ekonomiju. Mađari su povećali PDV jer im je proračun bio ugrožen, ali su smanjili porez na dohodak da ljudima ipak ostane novca za potrošnju. Srbi su smanjili porez na dohodak i otkrili da sve plate i nisu tako male kako su do tada prikazivane.
Porezna reforma treba i Hrvatskoj, slažu se ekonomisti, samo s jednom bitnom razlikom: u ovako prezaduženoj zemlji ne treba podsticati potrošnju, no treba ostaviti ljudima dovoljno novca da mogu normalno živeti. Dr. Guste Santini stoga predlaže: neka PDV ide gore, na 24 pa poslije na 25 posto, jer će tako obuzdati potrošnju.
No, neka istovremeno porez na dohodak ide drastično dole, do nivoa da se “radna snaga može reprodukovati”. Zato bi tek na dohodak veći od 5000 kuna Santini uzeo 10 posto poreza, na dohodak od 15.000 do 30.000 kuna uzeo bi 20 posto, a tek na dohodak veći od 30.000 kuna uzeo bi 30 posto poreza. Razlog?
– Marks je opet u modi, a on i svi ozbiljni ekonomisti govorili su da radna snaga nema poreznu sposobnost ako se ne može reprodukovati. Dakle, najpre mora preživeti, a onda može imati poreznu obvezu, objašnjava Santini.
Kriza je lako povezala Marksa, Vatikan i hrvatsku poreznu reformu. Marksa, koji je kritizirao kapitalizam, Vatikan, koji mu je napokon priznao da je bio u pravu premda je religiju proglasio “opijumom za mase”, i hrvatsku poreznu reformu, koja bi mogla biti rešenje problema, upravo na tragu Marksova učenja.
Marksizam i njegove interpretacije već su ovde stolovali i nisu se proslavili, jer je socijalizam iskoristio i izvitoperio Marksovo učenje. Marks je bio prognan iz kapitalizma, koji se takođe nije proslavio. No, kriza ga vraća na tron. Najgorljiviji zagovornici kapitalizma otkrivaju da je bio u pravu više nego što bi mu pre krize priznali, a najviši predstavnici hršćanstva otkrivaju da briga za radnika i briga za čoveka nisu suprotne, nego srodne ideje.
Kapitalizam se i dalje boji Marksa i marksizma, no možda baš zbog toga iz ove krize nastane neki bolji, ljudskiji kapitalizam, kako ne bi izazvao ljude da posegnu za radikalnim marksističkim rešenjima, smatra makroekonomist dr. Josip Tica.
Ističe primer Nemačke, u kojoj je umesto crvene na delu svojevrsna zelena revolucija. Sve snage te velike i bogate zemlje uprte su u razvoj zelenih tehnologija i poboljšanje okoliša. Svoj put izlaska iz krize Nemačka otkriva u brizi za ljude i okoliš, što nije samo humana, nego, pre svega, vrlo profitabilna akcija.
Ni Marks ne bi imao ništa protiv toga.
