Dva hektara oranica i dve kuće u Glini u koje nije kročio od 1995. Vladimir Dmitrović spreman je da besplatno ustupi nevoljnicima sa Bliskog istoka
Vršac – Posmatrajući svakodnevnu reku izbeglica, setio sam se „Oluje” i kolone progonjenih u kojoj sam bio i ja. To me je podstaklo da ovim nevoljnicima javno ponudim svoju imovinu – dve kuće i dva hektara oranica, na besplatno korišćenje u trajanju od najmanje pet godina. Toliko mi preostaje do penzije, kada planiram da se vratim u rodni kraj, u kome nisam bio od 1995. godine. O ovome sam obavestio i „Veritas”, ali planiram da se obratim i međunarodnim humanitarnim organizacijama. Šteta je da ljudi pate, a imovina propada.
Ovo su reči diplomiranog ekonomiste Vladimira Dmitrovića, Vrščanina od 1995. godine, kome je od više zemljaka, čija je imovina u Hrvatskoj takođe nezaštićena, stiglo uveravanje da će slično učiniti sa svojim kućama i njivama. Dmitrovićeve kuće su zvanično procenjene na 55.000 evra, a useljavanje izbeglica sa Bliskog i Srednjeg istoka predstavljalo bi višestruku korist.
– Na velikom placu u centru Gline, u ulici koja je od Drugog svetskog rata nosila ime narodnog heroja Vasilja Gaćeše, a od 1995. godine Žrtava domovinskog rata, nalaze se dve kuće, sa ulice stara prizemna, a u dvorištu spratna. U produžetku su ekonomski objekti i poveća bašta, dovoljno za komforno stanovanje bar dve višečlane porodice – navodi Dmitrović.
Na njivi od oko dva hektara, prema njegovim rečima, mogle bi ove familije da obezbede dovoljno hrane ne samo za sopstvene potrebe, već i za mesnu pijacu. Dmitrović najmanje pet godina izbeglicama garantuje stanovanje i obradu zemlje bez ikakve naknade, a do tada će valjda stati na noge, ili stići na planirano krajnje odredište.
– Moj rodni kraj je lep, a u njemu je bar nekoliko stotina kuća prazno i propada, jer su bez staranja domaćina. Mnogo je praznih objekata i na hrvatskom primorju. Poklanjanjem ili predajom izbeglicama, imovina bi bila sačuvana, a napušteni krajevi popunjeni mladošću spremnom za radno angažovanje, od višestruke koristi. Da i ne govorim koliko bi tim unesrećenim ljudima, koji nisu svojevoljno napustili svoje zemlje, ovaj vid humanitarne brige dobrodošao – objašnjava naš sagovornik.
Od Save Štrpca, osnivača i predsednika Informaciono-dokumentacionog centra „Veritas” u Beogradu, saznali smo da Dmitrović nije jedini poreklom iz Republike Hrvatske koji svoju imovinu želi da ponudi izbeglicama iz ratom zahvaćenih zemalja. Obratio mu se, pored drugih, i dr Milovan Mišo Budimlija, iz Beograda, ponudivši svoju rodnu kuću – na poklon izbeglicama u mestu Plaški, u Lici.
I sa njim smo razgovarali. Kuća ima četiri sobe, kuhinju, kupatilo… nalazi se na placu od 2.100 kvadratnih metara, sa velikom baštom. U njoj, veli vlasnik, nije bio od 1995. godine.
– Znam dobro šta je izbeglica, pa otuda moja konačna odluka. Obraćao sam se Koaliciji udruženja izbeglica iz Hrvatske, Komesarijatu za izbeglice, a 24. avgusta i predsedniku Republike Srbije Tomislavu Nikoliću, objasnivši mu humane razloge kojima sam rukovođen u donošenju odluke. Kuću ni po koju cenu ne želim da prodajem, jer nemam moralno pravo na to, od oca sam je nasledio, pa jedino mogu da je poklonim. Ako na to izbeglice nemaju pravo, neka u mojoj kući neograničeno dugo stanuju. Neću statisve dok ne postignem cilj – kaže nam dr Milovan Mišo Budimlija, penzionisani urolog u Kliničko-bolničkom centru u Zemunu, i naglašava da su mu se s sličnim ponudama javili i prijatelji iz Amerike, čija imovina u Hrvatskoj takođe propada neiskorišćena.
Pitali smo Savu Štrpca, nekadašnjeg sudiju i advokata, da li je pravno moguće pokloniti, ili makar ustupiti na korišćenje nekretnine u Republici Hrvatskoj.
– Vlasnici svoju imovinu mogu prodati, pokloniti ili je dati na korišćenje. Kada je reč o aktuelnim izbeglicama – azilantima, niko vlasnicima ne može zabraniti da imovinu poklone, a da li će oni tamo, u Hrvatskoj, moći da se uknjiže kao vlasnici, zavisi od hrvatske države. Mnogo je jasnije i brže rešenje ustupanje imovine na korišćenje, dok azilanti ne srede svoj status u Hrvatskoj. Kada imaju nekretnine, azilanti obično lakše dolaze do statusa. Među izbeglicama ima i bogatih porodica, koje bi te nekretnine mogle da dovedu u bolje stanje. I Hrvatska bi na taj način došla do izvesne koristi – kaže Savo Štrbac.
Prema njegovom mišljenju, na ovom pitanju svojski bi trebalo da se angažuju međunarodne humanitarne agencije, država Hrvatska, Crveni križ, Crveni krst, UNHCR… kako bi izbeglice što kraće patile dok putuju prema Evropskoj uniji, a dolazak zime ih pritiska.
– Mi smo bili u takvoj situaciji i najbolje znamo koliko je u ovakvim trenucima neophodna ruka pomoći: stanovali smo u ponuđenim kućama, šupama, barakama, barkama, traktorskim prikolicama… Mi u „Veritasu” ne bismo mogli da budemo nosioci ovog posla, ali bismo mogli da ponudimo znanje i iskustvo – naglašava Štrbac.
