U Hitlerovoj Njemačkoj ženska lepota bila je predmet državne politike i rasističke ideologije, koja je strogo odredila ideal arijske ženstvenosti: „najlepše“ Nemice činile su najgore zločine, a većina njih kraj rata dočekala je na slobodi.
Prve žene koje su ušle među zločince, ironično, bile su profesionalne negovateljice. To su bile medicinske sestre, koje su nemilosrdno ubijale mentalno zaostale osobe, prema planu arijevske doktrine.
Jedna od njih bila je Paulina Neisler, iz „bolnice za eutanaziju“ na jugu Nemačke. Bila je zadužena za selekciju. Svakoga dana birala je 70 „pacijenata“ i slala ih u smrt u gasnu komoru. Govorila je „takva smrt i nije tako loša, jer ne boli“.
S druge strane, Hitlerov proglas ženama glasio je „Kinder, Kuhe, Kirhe“ (deca, kuhinja, crkva), međutim po zlodelima su bile rame uz muške zločince. Nisu delovale samo u Nemačkoj.
Vendi Lover, američka istoričarka i autorka knjige „Hitlerove furije: Nemačke žene na naci poljima smrti“ piše da se najmanje pola miliona mladih žena stavilo na raspolaganje kolonizaciji Poljske, Ukrajine, delova Rusije… Naredbe za ubistva mogla je i da izda sekretarica. Znale su sve o razmerama masakra, ali su zatvorile oči.
U knjizi se pominje i Lizelote Mejer. Zajedno sa svojim šefom, okorelim nacistom, učestvovala je u „zabavama pucanja“! Naime, monstrumo su uživali „loveći“ Jevreje i ubijajući ih iz „razonode“ i sporta.
Mejer je dobila mogućnost da odlučuje o životu i smrti. Život je spasila svojoj frizerki i drugoj koja joj je plela džemper.
O razmerama ljudske monstruoznosti govori i slučaj Lizel Vilhaus, supruge komadanta logora. Ona je, naime, sedela na balkonu kuće i pucala na zatvorenike.
Sekretarica Johana Altvater otišla je još dalje u svom bolesnom umu. U improvizovanoj bolnici u Ukrajini znala je da izabere dete i gurne ga sa trećeg sprata. U knjizi piše da je znala da namami decu, a kad bi mališani otvorili usta pucala je u njih.
Autorka Vendi Lover primećuje da većina žena nikada nije osuđena jer su puštene sa izjavom da su bile „nevine sekretarice“.
Nemačka lepotica, plavokosa 23-trogodišnja domaćica Erna Petri, vraćala se kući iz prodavnice kada joj je nešto privuklo pažnju. Šest malih, gotovo golih dečaka, stajali su prestravljeni pored puta.
Erna je bila supruga nacističkog oficira i znala je da su deca bili Jevreji, koji su pobegli iz voza za logor. Događaj koji je usledio jedan je od najmonstruoznijih umišljaja ikada.
Erna, tada majka dvoje dece, prišla je dečacima, nahranila ih je i smirila. Ulila im je poverenje i zatim ih sve zajedno odvela u šumu. Poređala ih je, izvadila pištolj i svima pucala u potiljak! Najmlađi je imao šest godina, najstariji 12, piše Vendi Lover u jednom od najpotresnijih dela o krvavoj istoriji.
Vera Štahli Vohlauf stigla je u Poljsku 1942. godine, kako bi se pridružila svom suprugu Džulijusu. Bio je to drugi brak ambiciozne Vere: krajem tridesetih godina udala se za jednog imućnog hamburškog trgovca koji je 1940. godine poslat na front.
Nisu imali dece pa je Vera 1942. godine zatražila razvod. Proračunata nacistkinja imala je drugi plan: udati se za Džulijusa Vohlaufa. Svaki brak pripadnika SS-a odobravao je Hajnrih Himler, i to na osnovu opsežne dokumentacije o ženinom arijevskom poreklu, rasnim obeležjima i plodnosti.
Visoka 175 cm, teška 80 kg, “okrugle glave, plavooka, plavokosa, ravnog nosa”, – ovo je bio nacistički idealu ženstvenosti, u koji se Vera savršeno uklapala. Prema tom kriterijumu, lepota je bila je proizvod zdrave prehrane i bavljenja sportom, a ne kozmetike.
Nemačke devojke i žene nisu trebale da lakiraju nokte, čupaju obrve, nositi karmin, farbati kosu ili biti premršave, pogotovo nisu smele izgledati kao holivudske glumice.
Kada je Vera došla u Poljsku kako bi s mužem provela medeni mesec, postala je aktivna saučesnica u zločinu. Oficir Vohlauf dobio je zadatak da tokom dva dana uništi geto Midzirzec-Podlaski sa 11.000 Jevreja koje je trebalo deportovati u zloglasni logor Treblink.
Kako su kasnije svedočili očevici strašnog masakra, Vera Vohlauf, tada u drugom mesecu trudnoće, preko svoje letnje haljine navukla je vojni ogrtač i kapu. Za razliku od ostalih žena, nije stajala sa strane nego je kružila među žrtvama mašući bičem.
Nakon rata Vera Vohlauf nikada nije bila predmet istrage. Njen muž Džulijus, koji je nakon rata radio u hamburškoj policiji, uhapšen je 1964. godine i osuđen na osam godina zatvora, dok je Vera tvrdila da ona “o svemu nije imala pojma”.
Nije se sudilo ni Gertrudi Segel Landau. Rođena je 1920. godine u Austriji, a bila je ćerka potporučnika SS-a. Nakon završene osnovne i srednje škole, radila je kao daktilografkinja, a zatim se 1938. godine zaposlila kao sekretarica u tek osnovanoj kancelariji Gestapoa u Beču.
Ipak, niska i smeđokosa Gertruda imala je veće ambicije pa se 1941. godine javila za službu u poljskom Randomu, gde je postala sekretarica SS oficira Feliksa Landaua. Nije gubila vreme nego se upustila u ljubavnu vezu sa njim, oženjenim muškarcem i ocem dvoje dece.
Kada je Landau prebačen u ukrajinski Drogobič, porodicu je poslao u Nemačku, a sa Gertrude se uselio u jednu vilu.
Ljubavnici su postali poznati po razuzdanim zabavama, ali i ubijanjem Jevreja. Jedne nedelje, u leto 1942. godine, Gertruda i Feliks kartali su se na balkonu.
Grupica jevrejskih muškaraca i žena radila je u vrtu i nasipala zemlju. Iznenada je Feliks ustao i zgrabio pušku i počeo da gađa golubove. Gertruda je takođe pokušala. U tom trenutku njih dvoje okrenuli su pušku nadole prema baštovanima i upucali jednog radnika. Dok su odlazili s balkona i ulazili u kuću, glasno su se smejali.
Austrijski istražitelji nakon Drugog svetskog rata uhapsili su Feliksa Landaua, ali je on 1947. pobegao iz zatvora. Kada je zatim privedena i Gertruda Segel Landau, na saslušanjima je vešto igrala ulogu dobre austrijske građanke.
Glumila je nevinašce i tvrdila da se ničega ne seća. Uostalom, ona je bila samo sekretarica.
– Ako tražite dokaz krivice, potražite mog bivšeg muža, begunca – rekla je Gertruda austrijskim tužiocima. Njena strategija pokazala se vrlo uspešnom jer joj se nikad nije sudilo.
BLIC.RS
