Za doček 1923. godine Beograđani nisu mnogo marili, jer je bio pre Božića, 1933. je bilo svečano, ali je crkveni praznik bio najvažniji, da bi posle rata Nova godina bila centralni praznik, a Božić je prognan iz štampe.
Dugo posle Prvog svetskog rata novogodišnja slavlja su bila retka i neuobičajena. Beograđani su do tada navikli da pre Božića poste i da tek od sedmog januara počnu da svečare, galame i lumpuju.
Smenom kalendara 1919. godine, kada smo ukinuli julijanski i prešli na gregorijanski kalendar, Srpska pravoslavna crkva nastavila je da obeležava praznike na dotadašnji način, pa nas je novi kalendar od tada pre Božića uvodio u Novu godinu.
Praznovanje pre rata
Pre devet decenija, 1. januara 1923. godine novine ne pominju Novu godinu, već su se na naslovnoj strani potpuno posvetile aktuelnim političkim događajima, poput Pašićevog dogovora sa muslimanima, a novinari pišu i o poseti kralja Petra sirotištu, kao i o „žučnoj raspravi na univerzitetu“.
Tek u dnu treće strane lista „Vreme“ stoji kratka vest o proslavi Nove godine. Istini za volju, novinari pišu i ovo:
„… iako nepriznata, pošto nam dolazi pre Božića, zvanična nova godina je dočekana sinoć i kod starih Beograđana. Svuda je bilo svečanog raspoloženja i veselosti. Najotmeniji Beograd skupio se u prostorijama ‘Srpskoga kralja’. U igrama i konfetama očekivan je čas kada će se ugasiti svetlost, ispratiti stara i dočekati nova godina. Od dama koje su bile prisutne, isticale su se u elegentnim toaletama g-đe Pašić, Vlajić, Vučo, Delini i g-ce Veljković, Tatić, Kapetanović, Torbica, Bajloni…“
Zato su o Božiću štampani praznični brojevi za nekoliko dana, jer se tokom ovog velikog praznika nije radilo, a „Vreme“ je imalo specijalne, svečane dodatke posvećene ovoj velikoj svetkovini.
Već deceniju kasnije, novogodišnji napisi, ali i karikature bili su obimniji. Novine su prikazale svinju na kojoj je pisalo „Srećna nova 1933. godina“, a pored duhovitosti foto-reporteri su ispratili i sankanje sva tri sina kralja Aleksandra. Nekoliko dana pre Božića, 4. januara, novinari pišu kako „pada cena vina i divljači pred Božić“, kao i o magli koja ometa uredan saobraćaj beogradskih tramvaja.
U božićnjem broju, koji je takođe obuhvatao nekoliko dana, javnosti je veliki praznik čestitao kralj, kao i patrijarh Varnava.
Karikatura iz ondašnjih novina osvrnula se na svetsku ekonomsku krizu iz tog doba. Ilustrator je predstavio Ameriku kao zubara, a Evropu kao pacijenta, uz reči stomatologa kako će „izvaditi sve zlatne zube, pošto bolesnoj Evropi i ovako ne trebaju jer neće imati šta da jede“.
Rat i okupacija
Okupacija i početak Drugog svetskog rata zagušili su domaće listove i u javnost su mogli da izađu samo novine poput „Novog vremena“ pod jakom nacističkom kontrolom. Tako oni izveštavaju posle početka nove 1942. godine uglavnom o aktuelnim temama. Na naslovnoj strani Jozef Gebels preti Ruzveltu i Čerčilu kako će „boljševička neman kojoj su hteli da izruče Evropu pojesti njihove narode“, a već na drugoj strani su Gering i njegove zapovesti.
Tek od treće strane bojažnjivo se pojavljuje podatak da su „dva novorođena muškarčića prvi poželeli Beograđanima Novu 1942. godinu“, a zatim se pojavljuje i reportaža o neobičnom Beograđaninu, naredniku Crnjanskom, koji se tih dana kupao u Savi! U tekstu pod naslovom „Čovek koji je izgubio kalendar“ narednik Crnjanski je slikan kako pliva u ledenoj vodi, dok se iza njega vide ostaci Mosta kralja Aleksandra, koji je srušen početkom rata.
Pa ipak, bez obzira na ratno vreme, značajan deo novina bio je posvećen ondašnjim novogodišnjim običajima, kada su Beograđani davali oglase u kojima su svojim rođacima i prijateljima javno prenosili najlepše želje za nastupajuću godinu.
I tokom ratne 1942. godine objavljivan je poseban božićni dodatak, uz naslove kako je veliki praznik obeležen „skromno, ali svečano“.
Mir bez Božića
Posle Drugog svetskog rata sve je postalo potpuno drugačije. Kada danas listamo novine iz 1953. godine, pre šest decenija, vidimo da se odnos prema praznicima potpuno izmenio. U odnosu na novinske napise iz međuratnih decenija, Nova godina postaje neprikosnoven praznik, a Božića – više nema…
Novogodišnji broj „Borbe“ iz 1953. godine donosi veliku fotografiju Josipa Broza Tita za radnim stolom u svom kabinetu i maršalovu čestitku upućenu Jugoslovenima.
Dok listamo novogodišnji broj ovog lista na drugoj strani nas nakratko začudi fotografija manastira Ostrog, sve dok nam tekst ispod ne pokaže „političku ispravnost“ ovog snimka. U tekstu piše, pored kratke istorije manastira i starih sukoba sa Turcima, da je „u poslednjem ratu Peta crnogorska proleterska brigada na tom mestu opkolila i likvidirala istaknute vođe petokolonaša Baja Stanišića i druge“. To je bio jedini način da pravoslavni hram bude unutar novina, jer nekoliko dana posle Nove godine, kada je došlo vreme Božića, ovaj praznik nijednom rečju nije pomenut.
Istini za volju, broj je imao dostojanstvenu crtu jer je važan deo bio posvećen desetoj godišnjici smrti Nikole Tesle, a budući da se ovaj genijalni naučnik upokojio na Božić 1943. godine, i novine su imale crtu posebnog pijeteta.
Već 1963. godine, pre pola veka, novine štampane u doba novogodišnjih praznika obiluju romantičnim fotografijama zavejanog grada, ali sve više je preduzeća koja zakupljuju veliki novinski prostor i skreću pažnju na svoje proizvode. Već tada je vrlo atraktivan prikaz mašine za pranje vozila, dok ondašnji „marketingaši“, ne sluteći današnje zabrane, kažu kako će „vam automobil biti opran dok popušite cigaretu“.
Tada popularni „fića“ postaje nacionalno vozilo, a „tristać“ („zastava 1300″) neka vrsta „domaćeg mercedesa“.
Tako nas neki običaji iz prošlosti danas u velikoj meri zbunjuju, a neke bi mogli, sa setom, da spomenemo kao „dobra, stara vremena“, pišu „Novosti“.
