U centralnoj Srbiji, od 31 zahvata iz kog se voda prerađuje za piće, 2012. godine ispravne su bile svega četiri. Većina tih voda, čak dvadeset, bilo je neispravno i fizičko-hemijski i mikrobiološki. Ni jedan ni drugi kriterijum nije ispunilo oko 45 odsto pojedinačnih uzoraka.
Na bilo kom od veštačkih jezera napravljenih radi ispumpavanja vode za piće već sutra bi se, zato što ih loše održavaju, moglo desiti isto što i u Užicu – prekomerno zagađenje koje će ih izbaciti iz upotrebe, kaže nezvanično direktor jedne od ustanova zaduženih za brigu o vodama. Ne mora kontaminacija ni biti toliko visoka da se s njom ne može izboriti savremena tehnologija, ali naše fabrike za preradu vode su decenijama stare i pitanje je kako bi se nosile s prvom ozbiljnijom pretnjom, napominje „Politikin“ sagovornik. Pretnji nam svakako ne manjka. O stanju vojvođanskih tokova više ne vredi ni trošiti reči. U centralnoj Srbiji, od 31 zahvata iz kog se voda prerađuje za piće, 2012. godine ispravne su bile svega četiri, ukazuju podaci Instituta za javno zdravlje Srbije „Dr Milan Jovanović Batut“. Većina tih voda, čak dvadeset, bilo je neispravno i fizičko-hemijski i mikrobiološki. Ni jedan ni drugi kriterijum nije ispunilo oko 45 odsto pojedinačnih uzoraka. Možemo, nalik Kraljeviću Marku, samo pola da pijemo, ali druga polovina možda nije ni za ata Šarca, nego pre za kravu Šarulju. Srećom, objašnjavaju stručnjaci, nije svaka bakterija u vodi škodljiva. Ali, u Kolubarskom okrugu su na oba testa, mikrobiološkom i fizičko-hemijskom, pali apsolutno svi uzorci. Naš ponos, Zlatibor, jedva je nešto bolji. Njegove vode po ta dva standarda nisu valjale u 90 procenata uzoraka.
Za prvi nivo podzemnih voda odavno se priča, iako pouzdanih podataka još nema, da smo ga na mnogim mestima upropastili. Sad se zahvata iz dubljeg sloja, pa – dok ne stignemo do Kine.
Zbog svega toga, valjda bi građani Srbije trebalo i da budu zadovoljni time što se, prema statistici „Batuta“ iz 2012. godine, neispravnosti beleže u tečnosti kojom građane snabdeva 42 odsto vodovoda. Moglo je biti i gore, utoliko pre što većina zagađujućih materija nađenih u tim slučajevima nije opasna po zdravlje. Ali, u preostalim primerima gde je utvrđeno odstupanje od standarda bilo je i toksina i kancerogena.
Naposletku, teško je imati preteranog poverenja u vodovode kad iz godine u godinu sve manje javnih preduzeća koja njima upravljaju dostavljaju sopstvenom gazdi – državi – podatke o tome kakve su otpadne vode koje vraćaju u reke i jezera. Od 178 tih preduzeća, 2011. godine su takav izveštaj sačinila svega 42 a 2012. ne više od 23, pa čak ni oni nisu prosledili, kako je ocenila Agencija za zaštitu životne sredine, relevantne prikaze.
Kad ne može da pritegne sopstvenu kuću, država se boljem ne može nadati ni od fabrika koje barataju najtežim zagađujućim materijama, pa su takođe dužne da izveštavaju nadležne o svojim otpadnim vodama. Pre tri godine, od njih 110 podatke je poslalo 70. Tek 67 takvih kompanija je godinu dana kasnije ispunilo obavezu.
Tu negde bi se mogao tražiti barem deo razloga iz kojih se već hronično teški metali registruju na četrdesetak lokacija, što je više od trećine mernih mesta na vodama. Dužnost da motre na zagađenje voda imaju inspektori ministarstava životne sredine i poljoprivrede. Lokalne samouprave bi morale održavati akumulacije i ne dozvoliti divlju gradnju oko basena iz kojih se snabdevaju vodom, niti da se tu izlivaju septičke jame. Negde kroz mrežu svih tih čvorišta nadzora sistem kontrole očito pada – u vodu.
Ali, domaća industrija, kako sarkastično primećuju upućeni, srećom po životnu sredinu, slabo šta proizvodi, pa nema ni mnogo otpadaka da ih baca u reke. Dobrim delom zahvaljujući tome, većina srpskih vodotokova kvalitetom dosežu rang dobrih i vrlo dobrih. Taj rezultat, međutim, pripisuje im se kad se posmatraju u celini. Od mesta do mesta, indikatori umeju drastično da variraju. Prosek možda ne bi bio toliko solidan da se uzorci zahvataju na dvostruko više lokacija, kao što bi po standardima trebalo da se radi.
Za prosek je spasonosna i veličina. Srbijom dominiraju tri velika sliva – Dunav, Sava i Morava. U Beogradu, na primer, kvalitet Save i Dunava ni na jednom mernom mestu ne pada ispod dobrog. Ali, u tim granicama je samo 13 odsto pritoka te dve reke i Morave na teritoriji prestonice. Otrove koji manje tokove zagušuju najveće reke zasad uspevaju da apsorbuju i rastvore. Pitanje je, ipak, koliko još toga će čak i Dunav moći da proguta pre nego što se zagrcne.
