KALUĐERICA: MONDO u najvećem divljem naselju u Evropi

0
3206

Kaluđerica – uvek na lošem glasu, a tako privlačna za sve pridošlice. Posetili smo naselje u kom su ulice širine biciklističke staze i u kom još ima ljudi koji koriste poljski wc…

Put nas je naneo u to naselje na desnoj obali Dunava, decenijama isticano kao savršen primer neplanske gradnje čiji stanovnici su na stalnoj muci zbog legalizacije i sijaset drugih problema.

Po zvaničnim podacima iz 2011. godine u njoj ima 10.775 stanova i  26.904 stanovnika, a nezvanično čak 50.000!

Ništa čudno, pošto je naselje nastajalo naglo i stihijski u poslednjih 30 godina, a na slobodnim terenima duž Smederevskog puta kuće su samo nicale i svako je gledao da svoju parcelu iskoristi “maksimalno”.

Priču o vlasničkim zavrzlamama i nelegalnim objektima, ulicama bez reda, čuvenom kanalizacionom kolektoru dosta puta sam čula,pa sam predlog da odemo u Kaluđericu rado prihvatila…

TAKO BLIZU, A TAKO DALEKO OD BEOGRADA

“Nismo mogli da izaberemo gori dan od ovog da idemo”, rekosmo uglas kolega i ja kada smo seli u automobil i krenuli na sastanak u lokalnu školu. Kiša je padala tog, kao i prethodnih nekoliko dana, a i magla se spustila.

I ISTORIJA ZNA MALO O NJOJO nastanku Kaluđerice i prvim stanovnicima malo se zna zbog nedostatka istorijskih podataka. Najstarije podatke sadrže turski poreski popisi(defteri). Prvi od deftera u kome se pominje Kaluđerica sastavljen je posle turskog zaposedanja Beograda 1521. godine. Kaluđerica se u tim popisima vodila kao “mezra” što znači “pustoselina”, a ne selo. Prema predanju, u Bubanj potoku je postojao manastir, a neke kaluđerice su živele u selu, te po njima selo dobija ime koje se do danas održalo.

Nakon pola sata vožnje od Beograda Smederevskim putem stižemo u ovo čuveno naselje. Na ulazu servisi za automobile, vulkanizeri, kafane. Ne vidim ništa neobično poput krivudavih ulica, načičkanih kuća.

Nigde ni onih rupa po putu o kojima su mi pričali, pomislih. I baš u tom trenutku “truc”. Doduše, bila je to jedna od retkih rupa koju smo “pogodili”.

Centar naselja gde je i Osnovna škola “Aleksa Šantić” ipak daje pravu sliku. Glavna ulica normalne širine – mogu dva automobila da se mimoiđu bez problema, ali poprečne uličice su nikad uže – kao biciklistička staza.

Trotoara nigde, samo blato pored puta, načičkane bandere. Kuće jedna pored druge, svaka priča za sebe. U blizini škole je i jedini semafor u Kaluđerici, a meštani kažu da baš taj semafor deli Kaluđericu na Zvezdarski deo i deo koji pripada opštini Grocka.

TESNO, TESNO…

MONDO u najvećem divljem naselju u EvropiFoto: Mondo/ Goran Sivački

Koga god da pitate u naselju šta ih muči, dobićete iste odgovore – kanalizacija, nedostatak trotoara i preuske ulice, blato, gužve u pošti, manjak igrališta za decu. “Ma, problema koliko hoćeš” , kažu ogorčeni meštani.

Muke meštana zna i direktor škole iako ne stanuje tu, a njegova koleginica Dragana, mnogo bolje poznaje prilike, pa smo prvo nju pitali za sve nevolje stanovnika ovog najvećeg divljeg naselja u Evropi.

“Problemi su višedecenijski. Pomeramo se poslednjih četiri, pet godina ka napred, ali je to nedovoljno. Ovde je manjak prostora glavni problem, jer kada bi ga bilo više imali bismo i još jednu poštu i više prostora za dečija igrališta, parking mesta”, kaže Dragana i dodaje da ljudi u Kaluđericu i dalje dolaze i da se i dalje grade kuće, pa i zgrade.

“Kaluđerica se skoro spojila sa Leštanima na jednoj strani, dok se na drugoj širi ka Vinči. Neverovatno je to koliko se proširilo naselje poslednjih 10, 15 godina godina. Ljudi dolaze sa Kosova i Makedonije, posebno je dosta stanovništva došlo 1999. i 2.000 godine. Ima i onih koji su izbegli iz Hrvatske, Bosne. Čini mi se kada god su bile migracije u regionu, Kaluđerica je primila deo tih iseljenika”, objašnjava nam Dragana i dodaje:

“Nedostatak trotoara je jako veliki problem, jer nam deca idu po ulici. Signalizacije nema nigde, a vozi se sumanuto. Ulice su toliko uske i oni koji prvi put dođu ovde su u čudu, a o parkingu i da ne pričam. U nekim ulicama morate da izlazite unazad jer nema šanse da se auto okrene. Ponegde su i ograde kuća malo van, pa je prilično nepregledno za vozače”.

Ono što je malo olakšalo život je, kaže, nova ambulanta izgrađena pre tri, četiri godine, nova škola, vrtić, ali i dalje manjka prostora za decu.

Naša sagovornica nam je savetovala da se od škole spustimo do najniže tačke u naselju, i da napravimo krug kako bismo mogli sve da vidimo.

Moram priznati, meni je ovde sve isto. Da sam sama sigurno bi se izgubila, ali se uzdam u kolegu koji je ovde dolazio ranije.

MONDO u najvećem divljem naselju u EvropiFoto: Mondo/ Goran Sivački

Uličica stotine, nikad ne znaš kada počinje nova, ali ni kada se završava. Da  smo na glavnoj ulici  to možemo samo da pretpostavimo, jer u celom naselju nema nijednog znaka koji pokazuje ko ima prvenstvo prolaza. “Kako li oni znaju gde da stanu da propuste druge”, pomislih.

Stajemo poredstanice gde nekoliko ljudi čeka autobus broj 309, koji je najbolja veza sa gradom. Nisu baš raspoloženiza priču.

“Problemi..Sve se ovde vidi. Da li ti dete vidiš da nam deca do škole idu po ulici. Mnogi moraju da se probijaju i kroz blato”, kaže mi jedan dekica.

“Ovde sam pet godina i neću se zadržati još dugo. To vam sve govori”, dobacuje jedan čovek dok ulazi u autobus.

BEZ TOALETA I KROZ BLATNJAVE ULICE

MONDO u najvećem divljem naselju u EvropiFoto: Mondo/ Goran Sivački

Nastavljajmo dalje u potrazi za neasfaltiranim ulicama, kojih kažu ljudi ima još uvek.

I ne samo što su neasfaltirane, već su i  uske, pod nagibom, pa merkamo neku u kojoj se nećemo zaglaviti.

U jednoj od tih uličica zatičemo čoveka koji ispred kuće lopatom prebacuje šljunak sa jednog mesta na drugo.

Kaže došao je iz Ljubovije u Beograd 1973. godine, a ovde je od devedesetih. Od tada gradi i kuću koju još nije završio.

“Treba da završim gornji sprat. Ovde sam sa ženom i troje dece. Najveći problem je što nemamo kanalizaciju, pa koristimo poljski wc. ”

Kupatilo, kaže, ima, ali su problem otpadne vode i fekalije.

“Za vodu iz veš mašine i sudopere sam našao rešenje – ide kroz zemlju. Ali za fekalije je problem. Ako uskoro ne reše problem sa kanalizacijom moraću da iskopam septičku jamu”, kaže ovaj čovek i žali se da mu je bunar sa pijaćom vodom već zagađen.

DIVLJE REŠENJE ZA DIVLJE NASELJEProblem kanalizacije je, kako smo saznali, delimično rešen izgradnjom “divlje mreže” koja ulazi u potok. Da bi problem bio zaista rešen potrebno je da se izgradi veliki kolektor, čiji projekat stoji od 2004. godine. Kada će projekat biti relizovan meštani ne znaju, a odgovor nismo dobili ni od nadležnih iz opštine Grocka.

Kuću, kao i većina ljudi ovde nije legalizovao. Predavao je papire nekoliko puta, ali nikakvo rešenje nije dobio.

Inače, onih koji kuće grade po više decenija u ovom naselju ima više. U susednoj ulici  domaćin i majstori podižu krov na dvospratnici. I ovu kuću grade skoro 20 godina.

“Došao je red da je pokrijemo”, kaže vlasnik i sasvim ravdnodušno ističe da objekat nije legalizovan i da je to najmanji problem.

Nedaleko odatle,za divno čudo u sveže asfaltiranoj ulici, vidimo kuću u izgradnji. Kolega uzima aparat da fotografiše, a domaćin nas čudno gleda. Pita nas ko smo i šta slikamo.

Posle nekoliko minuta se “raskravio”, pa kaže kako je došao iz Kosovske Mitrovice. On je jedan od retkih koji je legalizovao kuću, pohvalio se.

“Došao sam ovde pre neku godinu. Kuća mi je uknjižena tako da ne brinem oko toga. ”

Na kraju ulice dve kuće bez struje. Jedna je prazna, kaže nam sredovečni čovek, a u drugoj žive neki ljudi.

Odlazimo do te druge kuće. Prizemna, još neomalterisana, a umesto ulaznih, sobna vrata.

“I u kući je, možete da vidite, sve još nezavršeno. Došli smo iz Suve Reke pre godinu. Nije nam loše ovde. Jedina je muka što nemamo struju. Sada smo sproveli od komšije, privremeno.”, tužno kaže majka troje dece.

Ni ona ni suprug ne rade, ali kaže primaju od biroa po 8.000 dinara. Stariji sin povremeno zaradi nešto.

O legalizovanju kuće ne razmišljaju.

“Uf, treba nam svašta. I kućni broj i ne znam ti šta sve”, rekla je ova žena i objašnjava nam da to ipak bolje zna njen suprug, ali da trenutno nije kod kuće.

Bilo nam je dosta zavlačenja blatnjavim uličicama po kiši, pa smo se uputili u noviji deo Kaluđerice.

Reko bi čovek uvideli su greške, pa je ovde sigurno bolja situacija, ali ne. Opet uske ulice, bez trotoara, sabijene kuće  – malo novije i modernije (to je jedina razlika).

Vozimo se glavnom ulicom, prilično dugom i… stižemo do kraja.Nema više asfalta. Dalje je Vinča.

Vraćamo se. Kiša i dalje pada. Mislim na onu decu koja se probijaju kroz blato do centra naselja, na neobeležene ulice i stalni strah od vozača, na one nesrećnike koji decenijama grade kuće, imaju kupatila, ali ne mogu da ih koriste… ali i reči jednog meštanina -“Sve smo to sami sebi uradili. ”

Izvor i foto:mondo.rs

Autor: Jelena Stokić,

Komentari

komentari

POSTAVI ODGOVOR