Ali, čim se jedno zlo smiri — naiđe drugo. Pristalice carskog odmetnika iz Vidina Pazvan Oglua krenule su početkom decembra 1797. prema Beogradu i 13. decembra oko 2.000 buntovnika ušlo je u Grocku, a istog dana stigli su u Ritopek. Pred Beogradom su se našli 19. decembra i na Vračaru se sukobili sa braniocima grada. Ova grupa je bila potučena i pašina vojska ih je gonila sve do Boleča gde je ponovo došlo do okršaja u kome su janičari ponovo poraženi.
Istoga dana glavnina buntovničke vojske od oko 6.000 ljudi, sa šest topova, kola municije, stigla je u Grocku. Tri dana posle bitke kod Boleča, 23. decembra, buntovnici su napali Beograd, ali su ponovo potučeni tako da su se povukli do Boleča, i dalje.
Kao po nekom pravilu, naredne, 1798. godine kuga se ponovo javlja u Beogradu a ubrzo stiže u Ritopek, u Boleč i u Grocku. Za osam dana u Ritopeku je umrlo 25 lica, a u Grockoj za jedan dan 7 lica. Ovo je bio najteži, ali i poslednji udar kuge na Grocku, o čemu govori izveštaj pripadnika austrijske vojne komande u Pančevu, Ajzenfelesa i Majera, od 17. juna 1798. godine.
U međuvremenu, fermanima sultana Selima III darovane su neke povlastice beogradskom pašaluku, kao nagrada za učešće u Portinoj borbi protiv janičara, pa je, zahvaljujući tome, beogradski vezir Hadži Mustafa paša nastojao da Srbima u pašaluku zajemči ličnu imovinu i bezbednost, goneći sve nasilnike. Proširena je nadležnost nahijskih oberknezova i na njih je preneto pravo da prikupljaju državne dažbine. Sredinom aprila 1796. godine okupili su se oberknezovi iz svih nahija pašaluka u Beogradu, a njih je bilo dvanaest za dvanaest nahija. Iz nahije beogradske bio je knez Stevan Andrejić Palalija, iz Begaljice, kod Grocka. Dogovoreno je da se u posao prikupljanja dažbina ni jedan Turčin ne sme mešati. Tada je, kako navode neki izveštaji, izabran i vrhovni knez, sa zadatkom da vodi nadzor nad radom oberknezova. To je bio neki Petar, najverovatnije iz Ćuprije.
Ovakvo stanje je potrajalo do 27. decembra 1801. godine kada je beogradski Mustafa-paša ubijen, a janičari preuzeli svu vlast u pašaluku. Sprovođenje reformi sultana Selima III prestalo je. Do pašine smrti Turci su držali samo vrhovnu upravu i sudstvo, a njihovi predstavnici su bili: paša u Beogradu, kadije i muselimi u svakoj varoši. Svi lokalni poslovi bili su u rukama Srba — oborknezova i knezova. Srbi su dotle sami održavali bezbednost i razrezivali porez na domaćinstva.
Dahije su sva ta prava, data Srbima, ukinuli. Po okruzima su se ugnjezdile kabadahije a po selima subaše i oni su bili gospodari nad životom i smrću raje. Uzimali su od raje šta su hteli.
Nešto pre početka ustanka, godinu ili dve ranije, dahije su osnovale novu nahiju na području između Beograda i Smedereva — gročansku nahiju sa sedištem u Grockoj. Novoj nahiji nisu pripadali Brestovik, Kamendol, Pudarci, Dražanj i Umčari, ali joj je pripadao dobar deo Kosmaja uključujući i Sopot i Nemenikuće, i sva sela istočno od Beograda, na liniji: Višnjica—Mirijevo—Jajinci—Ripanj.
