Marko Vučinić (11) iz sela Vuča: Dečak zvani hrabrost!

0
294

Ni manjeg čoveka, ni veće hrabrosti

Sećam se prošlog Uskrsa. Svi smo bili zajedno. Ali, moram da budem jak, da podnesem sve ovo, pa se zato smejem stalno…

Ovako Marko Vučinić (11) iz sela Vuča kod Leposavića odgovara na pitanje kako mu prolaze dani nakon 11. aprila, kada je za samo jedan tren u saobraćajnoj nesreći izgubio oca, majku, brata, sestru i strinu.

Marka ne zatičemo u seoskoj porodičnoj kući gde je do tog kobnog dana živeo sa porodicom. Svetla na kući Vučinića ugašena, dima iz odžaka nema, na kapiji stoje umrlice koje podsećaju na tragediju koju ovaj kraj ne pamti. Na ulicu pred kuću izlazi odeven u crninu Markov stric Velimir, kome je u nesreći poginula supruga Snežana.

Pomoć za Marka

Svi koji žele da pomognu
Marku Vučiniću svoje
donacije mogu da uplate
na žiro račun broj:
205-9011005461043-18

– Nije Marko ovde. Šta će siroto dete samo u kući. Odvela ga je tetka u Sočenicu, tamo mu je lepo. Eh, da moj brat nije krenuo na taj put – odmahuje rukom Velimir i rukom nam pokazuje kuću gde je Marko trenutno zbrinut.

Vrata nam otvara Markova tetka Gorica Nikolić, takođe obučena u crninu.
– Marko jede. Nemojte da ga diramo, sačekajte malo. Moramo s njim polako – govore uglas tetka i teča Radojko.


Markovoj sobi kompjuter, televizor, nekoliko igračaka.
– Nije red, ali morali smo da uključimo tu tehniku, da se dete zanima. Dobro sve ovo podnosi. Gotovo da ne plače. Vodili smo ga na groblje, išao je sa mnom u kuću. Sve zna, ali izbegava da priča o nesreći. Ali, slobodno sa njim, on razmišlja kao odrastao čovek – upoznaje nas sa situacijom Radojko, i vodi do dnevne sobe.

Marko je preokupiran šestomesečnim bratom od ujaka Nikolom. Smeje se sa bebom i igra. Tugu ne pokazuje, ponaša se kao da je svu nesreću koja mu se dogodila potisnuo. Povremeno gleda u mobilni telefon. Stalno mu stižu poruke od drugara iz škole. Svi ga pitaju kako je, a on, kaže, svima isto odgovara „dobro sam, nemojte da brinete”.

Teča i tetka ga zovu da učestvuje u farbanju jaja. Sa Markom su svi oprezni, mere svaku reč i pokret, paze da ga nesvesno ne povrede pominjući nesreću. Kažu, ne ostavljaju ga ni na trenutak samog. Marko lepi nalepnice na ofarbana uskršnja jaja. Pitamo ga kako mu je kod tetke, da li mu je nešto potrebno.

– Lepo mi je. Svi brinu o meni. Igram se sa Nikolom, uskoro će i raspust da prođe, pa ću u školu. Odličan sam đak – priča Marko.

Teča Radojko prekida njegov odgovor pitanjem da li hoće da pođe sa njim do kuće u Vuči jer mora kravu da pomuze.

Pusta kuća: Marko zna sam da brine o sebi

– Neću. Idite vi. Ne mogu ja, nisam raspoložen – odluči Marko, i odgovara kako podnosi sve što mu se dogodilo: „Dobro je. Borim se. Snalazim se, biće valjda bolje. Šta ću, ne mogu ništa da promenim.“ Slaže ramenima i izgovori rečenice poput odraslog čoveka, ustade od stola i vrati se kod brata Nikole i nastavi da se igra.

Teča Radojko nam očima pokaza da izađemo iz sobe: „Ja neću dozvoliti da se to ognjište ugasi. Stoku moram da prodam, ali ću o okućnici da se brinem. Pazićemo na Marka i na tu kuću što je ostala. On će tamo kad-tad da se vrati. Ali, teško nam je svima. Srce nam se cepa.“

Marko izlazi da nas isprati. Poklanja nam ofarbano uskršnje jaje i smeje se. Niti manjeg čoveka niti veće hrabrosti, borbe i nade u bolji život.

Starateljstvo

Službi za socijalni rad u Leposaviću stiglo je nekoliko zahteva za starateljstvo nad Markom Vučinićem. Osim tetke Gorice, zahtev su podneli Markov ujak Milinko i stric Velimir. Radnici socijalne službe obilaze porodice i utvrđuju gde bi za dečaka bilo najbolje da nastavi život. Očekuje se da će odluka gde će Marko boraviti do 18. godine biti doneta u narednih mesec dana. Sa Markom su u nekoliko navrata razgovarali psiholozi, koji misle da je dečak izuzetno dobro podneo gubitak celokupne porodice, da je zreo za svoj uzrast i da se mora obratiti pažnja na naredan period kada bi mogao da ispolji eventualne posledice.

Otac Gojko vozio prebrzo

Prvi rezultati istrage nesreće pokazale su da Gojko (46), Snežana (45), Dragica (37), Marija (14) i Andrija (7) Vučinić preminuli usled davljenja kada je automobil u kom su bili upao u reku Ibar. Utvrđeno je da je Gojko u trenutku izletanja sa puta vozio oko 97 kilometara na sat, odnosno da je prebrzo uleteo u krivinu na putu za Kosovsku Mitrovicu. Dragica i Gojko su tog dana pošli da Mariju povedu kod zubara, a Andriju kod lekara kako bi uskoro operisao krajnike. Na putu su svratili po Gojkovu snaju Snežanu, koja je htela da ode do Mitrovice. Marko je tog dana ostao u školi.

Komentari

komentari

POSTAVI ODGOVOR