Psihopatski um i kako ga prepoznati

0
820

Na sahrani svoje majke, žena upoznaje muškarca kojeg nikada ranije nije videla. Nakon kratkog razgovora s njim, shvata da joj se dopada i da bi volela ponovo da ga sretne. Odlučuje da će mu kasnije zatražiti broj telefona. Kasnije, međutim, može samo bespomoćno da konstatuje da je već otišao. Nekoliko dana iza toga, ona ubija svoju rođenu sestru. Zašto?

Odgovor na ovo pitanje navodno bi trebalo da otkrije da li razmišljate kao psihopata. Ako vam je palo na pamet da bi motiv za ubistvo mogle biti ljubomora i osveta – žena iz priče saznala je da se njena sestra viđa s muškarcem kojeg želi za sebe – nemate razloga za brigu. Ukoliko ste, međutim, pomislili da je sestru ubila u nadi da će se muškarac koji joj se dopada pojaviti na sahrani, nosite u sebi psihopatski potencijal.

Drugi odgovor zasnovan je na rezonu koji karakteriše odsustvo emocija prilikom donošenja odluka, hladna fokusiranost na ishod, okrutna i egocentrična logika. Sve su to osobine koje se pripisuju psihopatama, ali su u manjoj ili većoj meri prisutne i kod dobrog menadžera, spretnog trgovca nekretninama, veštog advokata…

Lik iz jedne druge priče, anti-heroj filma “Kad jaganjci utihnu” Hanibal Lektor, otelovljuje daleko potpuniji i složeniji splet karakteristika koje psihopatu čine psihopatom. Inteligentan, po zanimanju psihijatar, Lektor poseduje dozu površinskog šarma. Kada ne ubija i ne kanibalizuje svoje žrtve, čak ostavlja utisak prefinjene osobe. Retko ispoljava emocije; empatiju prema svojim žrtvama, osećaj krivice i kajanje – nikada.

Psihopata vs. Sadista

Tipičan holivudski psihopata i/ili serijski ubica je hladno proračunat, apsolutno operisan od empatije i manipulativan, što jesu upadljive odlike psihopatske ličnosti. Najčešće, što je slučaj i s Lektorom, uživa u patnjama svojih žrtava, pronalazeći u tome izvor erotskog uzbuđenja. To su, međutim, karakteristike sasvim drugog mentalnog poremećaja – seksualnog sadizma.

U realnosti, psihopatski poremećaj ličnosti ne sreće se u kombinaciji sa seksualnim sadizmom. Od nedavno, zahvaljujući fMRI studiji (sažetak) koju je izveo profesor psihologije na Univerzitetu u Čikagu Žan Deseti (Jean Decety), znamo i da je tako nešto praktično nemoguće.

Deseti je za subjekte odabrao petnaestoricu osuđenika na izdržavanju kazne zbog teških seksualnih delikata, od kojih su osmorica klasifikovani kao seksualni sadisti. Svim ispitanicima prezentovao je fotografije, od kojih su neke imale neutralan sadržaj, a neke jasno upućivale na fizičku patnju, tj. bol (na primer, snimak čoveka koji zabada nož u drveni sto i snimak osobe koja zabada makaze u ruku druge osobe).

Mozak seksualnog sadiste, pokazuju snimci sačinjeni pomoću magnetne rezonance, reaguje na prizore koji upućuju na bol drugačije nego mozak “običnog” seksualnog prestupnika. U prvom redu, pokazuje jaču aktivnost amigdale – moždanih jezgara važnih u generisanju i preocesovanju emocija.

Sem toga, sadisti bol koji osoba na fotografiji trpi procenjuju većim nego ne-sadisti. Što je procenjena patnja žrtve veća, to je jača aktivnost jedne druge moždane regije, poznate kao insula, koja praktično “nadgleda” emocije i telesna stanja. Kada osetite gađenje, bol, zadovoljstvo…, insula je ta koja ove fiziološke reakcije osvešćuje i omogućuje vam da emociju prevedete u subjektivni doživljaj.

Aktivnost insule ukazuje na to da je sadista i te kako u stanju da “pročita” emocije kod drugih ljudi. Ukoliko detektuje emociju bola i doživljaj patnje, kod njega će to izazvati seksualno uzbuđenje. Nasuprot njemu, psihopata neće detektovati ništa i ostaće potpuno ravnodušan. Drugim rečima, i jedan i drugi u stanju su da žrtvu povrede na isti ili sličan način, ali je dinamika ličnosti koja ih čini sposobnim za tako nešto različita: sadista će uživati u patnjama svoje žrtve i uvećavaće ih da bi uvećao sopstveno zadovoljstvo; do psihopate patnje njegove žrtve neće ni dopreti i stoga neće osetiti ni gađenje ni empatiju koje bi ga u tome mogle zaustaviti.

Šta (ni)je psihopatija

O neuhvatljivoj prirodi psihopatije kao poremećaja, pa samim tim i nimalo lakom zadatku da se ona prepozna, možda najbolje svedoči činjenica da je oduvek bilo lakše govoriti o tome šta ona nije negošta tačno jeste.

Mada je nije tako imenovao, ideju o psihopatiji kao o distinktivnom duševnom poremećaju prvi je, početkkom 19. veka, izneo francuski psihijatar Filip Pinel (Philippe Pinel). On je, radeći s duševnim bolesnicima i kriminalcima, uočio da postoji ludilo bez delirijuma ili psihoza bez deluzija.

Uistinu, moglo bi se reći da je psihopata osoba na granici između duševne bolesti i zdravlja. Najčešće nema nikakvih kognitivnih nedostataka, a neretko je i natprosečnih intelektualnih sposobnosti. Sva pomeranja koja ga razlikuju od “normalne” osobe smeštena su u voljnoj i emocionalnoj dimenziji ličnosti, tako da dominantna većina psihopata ne manifestuje simptome psihoze. Otuda će se, od Pinela pa sve do kraja 19. veka, o osobama koje danas nazivamo psihopatama govoriti kao o moralno ludima.

Krajem pretprošlog veka, 1891. godine, nemački psihijatar J. L. A. Koh (Julius Ludwig August Koch) objavljuje knjigu “Psihopatska inferiornost” (“Die psychopatischen Minderwertigkeiten”) u kojoj se prvi put pominju terminipsihopata i psihopatija i iznosi prva argumentacija u prilog tezi da je reč o poremećaju ličnosti, a ne bolesti morala. Tek pola veka kasnije, 1941. godine, američki psihijatar Hervi Klekli (Hervey Milton Cleckley), u knjizi “The Mask of Sanity” (u slobodnom prevodu: Maska normalnosti), iznosi iscrpnu i preciznu kliničku sliku psihopatije.

Naslov knjige ilustruje Kleklijevu centralnu tezu, koja stoji i danas: Mada je u stanju da normalno funkcioniše i mada će po standardnim psihijatrijskim kriterijumima izbeći bilo koju formalnu dijagnozu, psihopata će se neizostavno upustiti u destruktivno ponašanje. Reč je, dakle, o maski, odnosno prividu normalnosti.

Koristeći se Kleklijevom Maskom i kombinujući njegove uvide sa sopstvenim kliničkim iskustvom, australijski psiholog i profesor psihopatologije na Univerzitetu Britanske Kolumbije Robert Her (Robert Hare), konstruisao je, 70ih godina prošlog veka, prvi instrument (PCL) za detektovanje prisustva psihopatskih crta ličnosti.

Herov test psihpatije

Širom sveta, danas se koristi revidirana verzija Herove skale psihopatije (PCL-R), koja sadrži 20 kriterijuma, tj. karakternih i bihejvioralnih osobina psihopatske ličnosti: površinski šarm, grandiozni doživljaj sebe, patološko laganje, manipulativnost, nedostatak osećaja krivice i kajanja, impulsivnost, nedostatak empatije, sklonost ka lakom zapadanju u osećaj dosade, tj. potreba za stalnom stimulacijom, loša kontrola ponašanja, parazitski životni stil, neodgovornost, promiskuitetno seksualno ponašanje, rani bihejvioralni problemi, nedostatak realnih dugoročnih ciljeva, nemanje kapaciteta za prihvatanje lične odgovornosti, brojne kratkotrajne veze ili brakovi, maloletnička delinkvencija, kršenje uslovnih sloboda, raznovrsnost kriminalnih radnji.

Herov instrument praktično meri dva faktora psihopatije:

  1. agresivni narcizam: grandioznost, impulsivnost, neodgovornost, manipulativnost itd.
  2. antisocijalni životni stil: parazitizam, promiskuitet, maloletnička delinkvencija, raznovrsnost kriminalnih radnji.

Unutar prvog faktora izdvajaju se dva podfaktora:

  • interpersonalni: manipulativnost i laganje.
  • afektivni: grandioznost, nedostatak empatije, osećaja krivice i kajanja.

Unutar drugog faktora, kao podfaktori se izdvajaju:

  • psihopatski životni stil: potreba za stimulacijom, parazitski životni stil, nedostatak realnih dugoročnih ciljeva, impulsivnost i neodgovornost.
  • devijantni faktor: slaba kontrola ponašanja, rani problemi u ponašanju, maloletnička delinkvencija,  prekršaji uslovnog oslobađanja i raznovrsnost kriminalnih dela.

Iako u upotrebi duže od jednog veka, termin psihopatija ne postoji ni u jednoj od dve međunarodno prihvaćene klasifikacije mentalnih poremećaja. Američki Dijagnostički vodič za mentalne poremećaje (DSM) od svog trećeg izdanja (DSM-III) iz 1980, psihopatiju smatra najtežim oblikom antisocijalnog poremećaja ličnosti(ASPD). Kao pandan njemu, u trenutno važećoj klasifikaciji bolesti Svetske zdravstvene organizacije (ICD-10) navodi se disocijalni poremećaj ličnosti.

U današnjoj, DSM-IV klasifikaciji iz 2000. godine, antisocijalni poremećaj ličnosti definiše se kao skup karakteristika koji postaju uočljivi oko petnaeste godine života i koji se odnose na kršenje i nepoštovanje prava drugih, kao što su laganje, neodgovornost, manipulativnost itd.

Mada je prilikom izrade DSM-IV postojala ideja da se antisocijalni poremećaj približi Klekli-Herovom modelu psihopatije, od toga se odustalo usled procene da Herovi kriterijumi u sklopu interpersonalnog i afektivnog faktora ostavljaju kliničarima suviše prostora za subjektivnost. ASPD je time dobio na merljivosti i pouzdanosti, ali je psihopatija kao mentalni poremećaj ostala da visi u vazduhu.

Psihopatija vs. Antisocijalni poremećaj

Dok svaki psihopata ispunjava uslove za dijagnozu antisocijalnog poremećaja ličnosti, većina ovih drugih nisu psihopate. Širi obuhvat ASPD možda se najbolje vidi iz statistike o zatvorskoj populaciji. Na osnovu reprezentativnih uzoraka, Američka asocijacija psihologa barata podatkom da 80 do 85 odsto osuđenih za teška krivična dela nasilja ispunjava kriterijume za ASPD, pri čemu se tek 15 do 20 odsto njih može smatrati psihopatama. Istovremeno, više od 50 odsto teških krivičnih dela koja podrazumevaju primenu nasilja, uključujući serijska ubistva, počine ljudi koji po Herovom testu ispunjavaju kriterijume da se nazovu psihopatama.

Delimično preklapanje ne čudi. Definicija ASPD prakitično je istovetna antisocijalnoj/devijantnoj dimenziji Herove skale, dok gotovo u potpunosti izostavlja afektivno/interpersonalnu dimenziju. Definicija psihopatije uključuje obe.

Disocijalni poremećaj (ICD–10 klasifikatorni sistem), baziran u većoj meri na osobinama ličnosti a manje na bihejvioralnim manifestacijama, bliže je povezan sa tradicionalnim konceptom psihopatije. Kriterijumi za identifikovanje disocijalnog poremećaja ličnosti su: nebriga za osećanja drugih, neodgovornost, nepoštovanje socijalnih normi, nesposobnost održavanja dugotrajnijih veza, razdražljivost, veoma niska tolerancija na frustraciju, sklonost ka racionalizaciji konflikta sa okruženjem.

Uprkos činjenici da je definicija disocijalnog poremećaja ličnosti bliže tradicionalnom konceptu psihopatije, između kriterijuma disocijalnosti i Klekli-Herovih interpersonalnih/afektivnih kriterijuma postoji samo 30 odsto preklapanja. Naime, disocijalni poremećaj ličnosti uključuje neke od afektivnih simptoma ali ne i interpersonalne karakteristike psihopatije. Uključenost faktora iz antisocijalne i dimenzije i psihopatskog životnog stila je još manja i iznosi tek 20 odsto.

U maju ove godine, tim istraživača sa Kraljevskog koledža u Londonu, predvođen Najdželom Blekvudom (Nigel Blackwood) predstavio je dokaze da su antisocijalna i psihopatska ličnost ne samo psihološki, već i neurobiološki distinktivni poremećaji (sažetak).

Sa aspekta psihologije, osoba sa antisocijalnim poremećajem je impulsivna, razdražljiva i teško kontroliše svoje ponašanje. U opasnost da sklizne u nasilje dolazi usled sklonosti ka onome što psiholozi nazivajureaktivna agresija – nasilna reakcija izazvana neutemeljenim doživljajem ugroženosti, odnosno pretnjom koja praktično ne postoji.

Kada počine nasilje, osobe sa ASPD mogu osetiti izvesnu dozu kajanja i žaljenja; mogu imati osećaj krivice. Time se objašnjava činjenica da veliki broj antisocijalnih ličnosti pati od hronične anksioznosti ili depresije, te da su česti konzumenti droga.

Psihopate su, takođe, impulsivne, razdražljive i teško kontrolišu svoje ponašanje. Jednako su skloni nasilju kao i antisocijane ličnosti, ali njihovo nasilje proizilazi iz onoga što psiholozi zovu instrumentalna agresija. Naime, kako su im kajanje, osećaj krivice i saosećajnost potpuno strani, oni nasilju pristupaju planski, hladne glave, vođeni ličnim ciljem. Otuda među psihopatama nema anskioznog poremećaja ili depresije, ali ih slaba samokontrola i potreba za stimulacijom često vode ka nedozvoljenim supstancama.

Postoji još jedna površinska sličnost između antisocijalne i psihopatske ličnosti, na kojoj se pak uviđa razlika između ova dva poremećaja. U psihološkim profilima i jednih i drugih, veoma često se sreću podaci o teškom detinjstvu, koje uključuje zapostavljanje i zlostavljanje. Dok u slučaju ASPD to ostavlja traga u vidu simptoma posttraumatskog stresnog poremećaja (PTSD), psihopate ne pokazuju da su prošle kroz bilo kakva traumatična iskustva.

Kako opisane sličnosti i razlike izgledaju kada se porede mozak antisocijalne ličnosti i mozak psihopate?

Blekvud i njegov tim oslikali su magnetnom rezonancom (MRI) mozak 44 zatvorenika, osuđena zbog teških krivičnih dela nasilja, uključujući (višestruka) ubistva i silovanja – svi sa dijagnozom ASPD. Od njih, 17 zatvorenika ispunjavali su kriterijume za dijagnozu psihopatija. Kontrolnu grupu činila su 22 zdrava muškarca bez krivične istorije.

Kao i u ranijim istraživanjima, studija Blekvudovog tima potvrdila je da između mozga zdrave osobe i mozga psihopate postoje razlike u funkcionisanju amigdale – jezgara uključenih u obradu emocija i kontrolu agresivnih reakcija, orbitofrontalnog korteksa – dela mozga ključnog za racionalno planiranje, ali i u strukturi bele mase (što znači da je čine aksoni kojima neuroni međusobno razmenjuju poruke) poznatoj kao uncinate fasciculus. Ovaj trakt (trakt je snop nervnih vlakana koji je u celosti smešten unutar centralnog nervnog sistema; ako povezuje i strukture perifernog nervnog sistema, naziva se nerv) povezuje limbičke strukture, kao što su hipokampus i amigdala sa orbitofrontalnim korteksom. Njegov manji volumen kod psihopata praktično znači slabiju kognitivnu obradu emocija (sažetak).

Blekvudova studija došla je do nalaza da se mozak psihopate razlikuje od mozga osobe sa antisocijalnim poremećajem ličnosti po manjem volumenu sive mase (nju čine tela neurona) u oblastima koje čine tzv. društveni mozak (delovi frontalnog i temporalnog pola). One igraju dvostruko važnu ulogu. Omogućavaju nam da razumemo sopstvene misli i emocije, ali i da čitamo i reagujemo na tuđe. S obzirom da su psihopate često veoma vešti manipulatori, oni jesu u stanju da barem u izvesnoj meri čitaju emocije i namere drugih ljudi. Deficit sive mase se očito prevashodno odražava kao disfunkcija generisanja adekvatnog odgovora na “pročitano”.

Loša integracija emocionalnog faktora i kognicija u procesu donošenja odluka psihopate čini presamouverenim optimistima. Njihova površinska neustrašivost, kada se malo bolje pogledaju stvari, ne nastaje usled sulude hrabrosti, nego usled patološkog odsustva straha. Drugim rečima, nema anticipacije mogućih loših ishoda i straha od kazne, koji bi trebalo da budu deo odlučivanja o budućim potezima. Osim toga, uronjene u grandioznu samoprocenu i potpuno nezainteresovane za to kako ih drugi doživljavaju, psihopate ne mogu da anticipiraju i uzmu u obzir ni moguće socijalno izopštavanje. S obzirom da ih odbacivanje ne dotiče, ni ta vrsta straha ne može aktivirati kočnice u njihovom ponašanju.

Da li to znači da je za psihopate sve izgubljeno? Drugim rečima, može li se ličnost psihopate modifikovati terapijom? O tome – nešto kasnije.

Kada počinje psihopatija?

Izgleda da se neka deca rađaju s tendencijom ka antisocijalnom reagovanju: teško ih je disciplinovati i nemaju samokontrolu.

Prema kriterijumima DSM-IV, odrasloj osobi ne može se postaviti dijagnoza antisocijalnog poremećaja ličnosti ukoliko u detinjstvu nije pokazivala simptome tzv. dečijeg poremećaja ponašanja. Njega odlikuje neposlušnost, koja odstupa od klasične dečije svojeglavosti, sa primesama okrutnosti; na primer, u ophođenju prema kućnim ljubimcima ili braći i sestrama.

Statistika Američke asocijacije psihologa (APA) pokazuje da većina dece odrastanjem uspeva da prevaziđe poremećaj ponašanja. Ipak, jedna trećina njih u odrasloj dobi ispunjava kriterijume za antisocijalni poremećaj ličnosti, a u znatno manjem procentu postaju psihopate.

Ono što odraslog psihopatu razlikuje od odrasle antisocijalne ličnosti – prisustvo karakteristika sa afektivne i interpersonalne ose Herovog testa – čini razliku između deteta pod rizikom da odraste u psihopatu i deteta koje ispunjava standardne dijagnostičke kriterijume opšteg bihejvioralnog poremećaja. Dakle, emocionalna zaravnjenost, nedostatak empatije i griže savesti, te neustrašivost, usled koje roditelji praktično nisu u stanju da pretnju kaznom pozicioniraju kao protivtežu nagrađivanju.

U karakteristike dece za koju se smatra da su pod povećanim rizikom da postanu psihopate, a kojih nema kod dece s klasičnim bihejvioralnim problemima, spadaju i hladnokrvna proračunatost i manipulativnost, nekarakteristična za dati uzrast.

Pol Frik (Paul Frick), profesor psihologije na Univerzitetu u Nju Orleansu i istraživač u oblasti psihopatskih rizika kod dece, opisuje slučaj osmogodišnjeg dečaka koji je, u periodu od nekoliko nedelja, dvorišnom mačku sukcesivno odsecao po delić repa, što roditelji u početku nisu zapazili. Kada su otkrili i konfrontirali ga s okrutnim aktom, hladnokrvno im je odgovorio da želi da postane naučnik i da je naprosto istraživao kako će mačka reagovati, odnosno šta će se dogoditi ukoliko joj odseče rep.

Još drastičniji je slučaj devetogodišnjeg Džefa Bredlija sa Floride. On je dečaka koji je tek prohodao gurnuo u bazen jednog motela, a potom privukao stolicu do njegove ivice i seo da posmatra kako se dečak bori za život i tone. Policiji koja je došla na uviđaj objasnio je da je dečaka gurnuo iz radoznalosti; hteo je da vidi kako izgleda kada se neko davi.

Ideja da se psihopatske tendencije mogu identifikovati kod deteta – kako neki stručnjaci tvrde, već između treće i pete godine – u psihologiji je prilično kontroverzna. Tačnije, većina psihologa je odbacuje, za šta postoje dva seta razloga: stručni i humanistički.

Neke od ključnih odlika psihopatije i antisocijalnosti – impulsivnost, slaba kontrola ponašanja, sklonost laganju, narcisoidnost, tj. grandioznost – u manjoj ili većoj meri prisutne su u ponašanju svakog deteta. Osim toga, dijagnostifikovati poremećaj ličnosti na uzrastu kada ona nije formirana, u neku ruku predstavlja nonsens. Konačno, budući da preciznih kriterijuma za poremećaj ličnosti kod deteta nema, a da se antisocijalnost i psihopatija smatraju trajnim abnormalnostima ličnosti, etiketiranje deteta bilo bi u najmanju ruku neodgovorno; psihosocijalna šteta koja bi time mogla biti naneta pogrešno evaluiranom detetu – nemerljiva je.

Kontraargumentacija manjine psihologa koji se zalažu za standardizaciju kriterijuma za dečiju psihopatiju nije nimalo neubedljiva. Naime, studije sa odraslim psihopatama i ljudima sa antisocijalnim poremećajem ličnosti sugerišu da u pozadini ovih abnormalnosti mogu biti promene, tj. deficiti frontalnog i prefrontalnog korteksa, kao i nervnih vlakana koja ove regije povezuju s amigdalom. Reč je o delovima mozga koji su ključni za tzv. društvene emocije i kognicije, kao što su empatija, altruistično ponašanje, odgovornost. Istovremeno, radi se o moždanim strukturama koje u razvojnom smislu najkasnije sazrevaju; “razmeštanje neurona” i formiranje sinapsi u ovim regijama proteže se do kasne adolescencije. Imajući u vidu ovo poslednje, rano detektovanje simptoma psihopatske ličnosti moglo bi se iskoristiti za ranu intervenciju i stimulaciju neuralnog razvoja.

Ono što posebno zapanjuje roditelje i bližu okolinu dece za koju se može reći da odrastaju u antisocijalne i psihopatske ličnosti jeste potpuno odsustvo straha od kazne i kajanja zbog nečeg lošeg što su učinila. Kod odraslih, ovi isti simptomi pripisuju se umanjenoj aktivnosti amigdale (ima indicija da izvesnu ulogu u tome može igrati i nizak nivo kortizola) i nema razloga da se isto objašnjenje ne primeni i kada su u pitanju deca. Mada je njena uloga važna u emocionalnom reagovanju kao takvom, veliki broj istraživanja dovodi je u vezu s modelovanjem emocije straha, ali i socijalno averzivnih osećanja kao što je stid.

Veći broj psiholoških studija antisocijalne dece došao je do zaključka da problem možda ne leži u generisanju emocije straha koliko u kognitivnoj obradi emocija. Otkriveno je, naime, da ova deca, u poređenju s vršnjacima bez bihejvioralnih problema, otežano prepoznaju emociju straha na licu druge osobe, deteta ili odrasle. Tako je nastala hipoteza da je neustrašivost antisocijalne dece posledica toga što ne obraćaju pažnju na sredinske signale koji uobičajeno indukuju strah. Kognitivni psiholozi razvili su kliničke instrumente za treniranje dece da se fokusiraju na sredinske emocionalne markere, ali oni nisu dali zadovoljavajuće rezultate.

Patrik Silvers (Patrick Sylvers), profesor psihologije na Univerzitetu u Vašingtonu i dvoje njegovih kolega sa Univertieta Emori, Patriša Brenan (Patricia Brennan) i Skot Lilinfeld (Scott Lilienfeld), razvijaju poslednjih godina novu hipotezu – da uzroci psihopatije i antisocijalnog poremećaja leže u nesvesnom delu uma. Kod psihopata, kaže njihova teorija, izostaje konstantni, automatski monitoring okruženja koji se odvija bez upliva svesnog napora i kontrole; otud za njega izraz: preatentivno procesovanje (obrada informacija bez pažnje).

Teorijski, dete kod kojeg je ovaj kognitivni mehanizam zakazao ne može da nauči da dekodira signale iz okruženja koji upućuju na opasnost. Usled toga izostaje strah, a usled odsustva straha izostaje socijalizacija u odraslu osobu sa savešću.

Da bi testirali teoriju, troje psihologa okupili su grupu od 88 dečaka, uzrasta između sedam i 11 godna, koji imaju sve odlike “problematične” dece. Opsežnim testiranjem ispitali su njihov kapacitet da razumeju potrebe drugih, saosećaju i žale; dubinu/plitkost njihovih emocija; impulsivnost; prisustvo narcističkih karakternih crta i sklonost hvalisanju. Ukratko, podvrgli su ih testovima nalik onima kojima se kod odraslih detektuje prisustvo psihopatskih crta ličnosti.

U drugoj fazi, dečaci su podvrgnuti vizuelnom testu nesvesne emocionalne obrade. Standardno, ovakvo testiranje podrazumeva prezentovanje vizuelnog sadržaja u trajanju od 30 do 50 milisekundi, što je sasvim dovoljno da mozak registruje podražaj, ali nedovoljno da on dopre do svesti. U ovom istraživanju, istraživače je interesovala nesvesna reakcija na fotografije uplašenih lica. Radi poređenja, dečacima su predstavljene i fotografije sa srećnim izrazom lica, izrazom gađenja, kao i neutralni portreti. Istom testu podvrgnuta je i kontrolna grupa koju su činili njihovi vršnjaci bez bihejvioralnih problema.

Rezultati koje su prošle godine objavili u časopisu Psychological Science predstavljaju prvu potvrdu da deca s psihopatskim crtama ličnosti pate od deficita automatske, nesvesne obrade prevashodno negativnih signala iz okruženja (sažetak). Naime, u poređenju s kontrolnom grupom, deca iz eksperimentalne grupe pokazala su značajno umanjen kapacitet za obradu emocija straha i gađenja.

Šta nam sve ovo govori? U kontekstu psihopatije najčešće postavljamo pitanje zašto ljudi rade loše stvari. A kakav bismo odgovor mogli dati na pitanje: Zašto veći broj ljudi ne radi tako loše stvari? Mada ne potpun, on bi mogao da glasi: Zato što se plaše kazne i zato što brinu za druge. Psihopate imaju ozbiljan deficit u obe ove dimenzije.

Šta je uzrok psihopatije?

Ako ništa drugo, jedno je sigurno: svaki mentalni poremećaj, uključujući poremećaje ličnosti, posledica je preplitanja biologije i odgoja, tj. gena i sredinskih faktora. Pitati da li je neka psihološka abnormalnost uslovljena biološki ili sredinski isto je što i pitati da li površina pravougaonika zavisi od dužine ili širine njegovih stranica.

Kao što smo videli, Klekli je još 40ih godina prošlog veka izašao sa preciznom i tačnom kliničkom slikom tipičnog psihopate. Tri decenije kasnije, njegov kolega Her konstruisao je skalu za merenje prisustva psihopatskih crta ličnosti koja se koristi i danas.

Pouzdana statistika nam kaže da se u psihopate može svrstati najviše jedan odsto populacije. Uprkos tako niskoj zastupljenosti u opštoj populaciji, oni čine između 15 i 25 odsto zatvorske populacije. Njihov udeo u poduzorku zatvorske populacije odgovorne za krivična dela teškog nasilja ide i do više od polovine. Kada se po izdržanoj zatvorskoj kazni nađu na slobodi, 80 odsto psihopata ponovi prestup.

Interpersonalne crte ličnosti psihopate, kao što su nedostatak empatije, kajanja, griže savesti i, u njihovom produžetku, manipulativnost, neuronaučnici su prilično jasno doveli u vezu s abnormalnostima i deficitima u tzv. socijalnom mozgu. One pak proizilaze iz bazičnije, afektivne dimenzije ličnosti psihopate – emocionalne tuposti i, posebno bitno, nepoznavanja straha. Ovaj apsekt psihopatije povezuje se s deficitom moždanih jezgara poznatih kao amigdala. Zajedno, interpersonalna i afektivna dimenzija ličnosti psihopate gotovo nužno proizvode antisocijalno i devijantno ponašanje. Ako ne saosećate i nemate grižu savesti, pri tom se ne bojite kazne bilo koje vrste, nema šta da vas zaustavi. Psihopatu ne zaustavlja čak ni zatvorsko iskustvo. Usled oštećene veze između emocionalnog mozga i kognitivnog mozga, psihopata nije u stanju da u procese mišljenja i zaključivanja unese emocionalnu komponentu. Kada se tome doda činjenica da se ničega ne boji, on jednostavno ne može da nauči da određeno ponašanje treba da izbegne kako se ne bi ponovo našao iza rešetaka.

Neurološka podloga psiholoških karakteristika je, najprostije rečeno, ćelijska podloga. Ćelije izgledaju kako izgledaju, množe se kako se množe i rade to što rade zato što im tako nalažu geni raspoređeni po hromozomima u njihovim jedrima (nukleusima). Kao što je svako ponašanje produkt mozga i pitanje je samo da li imamo dovoljno informacija da određeno ponašanje precizno dovedemo u vezu s određenim anatomskim ili funkcionalnim celinama u mozgu, tako je mozak produkt gena. Ali, ne radi se o jednosmernoj ulici.

Činjenica da se psihopatske crte ličnosti mogu prepoznati već na dečijem uzrastu dodatno upućuje na genetsku pozadinu psihopatije. S druge strane, tek jedna trećina dece koja ispoljavaju karakteristike psihopatije, kada odrastu nose dijagnozu antisocijalnog poremećaja ličnosti. U daleko manjem procentu postanu tipične psihopate. Zašto neka deca prevaziđu bihejvioralne probleme iz detinjstva, druga odrastu u antisocijalne ličnosti, a neki pak postanu psihopate?

Deo odgovora na ovo pitanje grupa psihologa i genetičara dala je 2006. godine, u studiji objavljenoj u časopisu Nature.

Neuroni komuniciraju pomoću hemijskih supstanci poznatih kao neurotransmiteri. Kada neurotransmiter obavi svoj zadatak, nešto treba da ga razloži. Kao i za metabolizam inače, za metabolizam neurotransmitera zaduženi su enzimi. Jedan od enzima povezanih između ostalog i s funkcionisanjem amigdale naziva se monoamin-oksidaza (MAO). Ovaj enzim metaboliše neurotransmitere koji pripadaju grupi monoamina: dopamin, serotonin, epinefrin (adrenalin) i norepinefrin (noradrenalin), a njegovom sintezom upravlja gen poznat kao MAOA. Autori ove studije dokazali su da jedna od verzija ovog gena čini važan deo podloge antisocijalnog i psihopatskog ponašanja. Ali, pod jednim uslovom: Ako je osoba bila zapostavljana, odnosno zlostavljana u detinjstvu.

Razumljivo, i ovde govorimo o procentima i verovatnoći. Niti sva zapostavljana i zlostavljana deca postaju anstisocijalni ljudi i psihopate, niti životna istorija svakog psihopate ukazuje da je bio zlostavljan u detinjstvu. Ipak, ako je antisocijalni poremećaj ličnosti u značajnoj meri nasledan, već sama ta činjenica genetski predisponirano dete stavlja u nezavidan položaj. Naime, ukoliko su neke od upadljivih osobina psihopatije, poput neemocionalnosti i neempatičnosti, nasleđene, takvo dete, velika je verovatnoća, ima prilično hladnog i ne posebno saosećajnog roditelja. Ovakav splet okolnosti rađa sledeći scenario: dete sklono antisocijanom ponašanju odrasta uz hladnog i neblagonaklonog roditelja sklonijem da kazni nego da radi na stvaranju stimulativnijeg i adekvatnijeg okruženja. Začaran krug.

Zlostavljana deca najčešće bivaju zlostavljana od najranijih dana, od jednog ili oba roditelja. Dakle, od onih od kojih zavise. Zlostavljana beba ili malo dete nema izbora do da voli zlostavljača. Da bi to bilo u stanju, mora učiniti nešto s bolom koji mu zlostavljač nanosi. U tom procesu, očigledno se događaju stvari za koje nauka još uvek nema konkretno, opipljivo i merljivo objašnjenje, ali na teorijskom nivou ono postoji.

Jedan od mogućih izlaza za dete jeste da zavoli bol, odnosno da u fizičkoj patnji počne da oseća zadovoljstvo. Tako bi mogao nastati već pominjani seksualni sadista. Drugo moguće razrešenje opisanog konflikta sastojalo bi se u neosetljivosti na bol i anuliranju straha da će ponovo biti naneta. To bi mogao biti mehanizam nastanka psihopate.

Može li se psihopatija lečiti?

Kasnih 1960ih, tada mladi kanadski psihijatar po imenu Eliot Barker (Elliot Barker), verovao je da može i da on zna kako.

Barker je radio u zatvorskoj bolnici okruga Ontario, okružen počiniocima teških krivičnih dela, ne retko povratnicima, kojima naizgled ništa nije falilo. Zaljubljenik u alternativne psihijatrijske pristupe, slobodno vreme provodio je putujući i obilazeći netipične terapijske zajednice. To mu je ukrstilo put s kalifornijskim psihoterapeutom Polom Bindrimom (Paul Bindrim), koji je sa svojim klijentima, slobodnim misliocima, umetnicima i pop zvezdama tog vremena, razvio veoma neobičnu terapijsku praksu. Potpuno nage, posedao bi ih u krug i inicirao da u naredna 24 sata, neprekinuti snom, razgovaraju o tome ko su i kako se osećaju iznutra. Uverivši se da ovakav metod neizostavno vodi oslobađanju unutrašnjeg Ja, Barker je došao na ideju da nešto slično treba uraditi s psihopatama kako bi oslobodili ludilo skriveno iza maske normalnosti. Prethodno je, međutim, neophodno rešiti drugi problem: Kako dopreti do unutrašnjeg Ja patološkog lažova i bezosećajnog manipulatora, koji sam nema nameru da se otvori? Ako ste krajem 60ih bili “ludi terapeut”, odgovor vam se nametao sam po sebi. Elem, LSD.

Iz današnje perspektive neverovatno, Barker je veoma brzo i lako dobio odobrenje kanadskih vlasti za sprovođenje ove eksperimentalne zamisli u delo. Slika je zaista nadrealna: gomila psihopata, na izdržavanju kazni za teška krivična dela nasilja, nakljukani LSD-om, sede ukrug, bez odeće, u nevelikoj prostoriji koja je po zahtevu Barkera lično okrečena u drečeće zelenu boju.

Pomoću jednostranog ogledala, Barker je danima posmatrao kako se u sobi ne događa ništa. Ali, kako su se dani nizali u nedelje, a nedelje u mesece – Barker nije odustajao – nastupile su promene. Barkerovi pacijenti počeli su međusobno da komuniciraju, da se osmehuju i grle, pokazuju znake brige za druge. Aktivirali su se i administratori za uslovno puštanje na slobodu, ali su osuđenici tražili da ostanu u zatvorskoj bolnici – do okončanja terapije. Vlasti su bile oduševljene; kanadska štampa, takođe.

Mada je reč o anegdotskom prikazu napora jednog psihijatra da razume psihopatiju, on odlično ilustruje auru nerazumevanja oko ovog poremećaja.

Mit o uspešnom psihopati

Test pitanje s početka teksta – ono o motivu za ubistvo sestre – konstruisao je Kevin Daton (Kevin Dutton), psiholog i istraživač sa Kembridža. U svojoj najnovijoj knjizi, “The Wisdom of Psychopaths”, Daton priznaje da je njegov test pao na testu. Naime, kada je isto pitanje postavio pravim psihopatama, uglavnom zatvorenicima, niko nije rezonovao po matrici koju je predvideo.

S obzirom da je reč o knjizi namenjenoj širokoj publici, bestseleru, Datonovo priznanje je vredno pomenuti; svedoči o njegovom istraživačkom poštenju. Knjiga je, međutim, centrirana oko veoma bombastične hipoteze – da postoje zanimanja u kojima ne samo da ima psihopata, već je posedovanje psihopatskih crta ličnosti prednost.

Daton, doduše, nije prvi koji izlazi s takvom teorijom. Veći broj psihologa, od izbijanja svetske ekonomske krize 2008, govori o tome da bi se lideri banaka, osiguravajućih društava i multinacionalnih korporacija, po načinu na koji je finansijska kriza izbila i njenim uzrocima, mogli posmatrati kao bezosećajni, lažljivi manipulatori.

Datonova teza odlično se nadovezala na inače rasprostranjeno uverenje o uspešnom psihopati – pojedincu iza čije se funkcionalne maske skriva duboko poremećena ličnost.

Tzv. uspešan psihopata misli na okrutan način. Besprekorno definiše svoju trenutnu poziciju, suprotstavlja joj jasno definisano željeno stanje i racionalno skicira put kojim se do njega stiže. Ako postavljanje kompanije na zdrave noge podrazumeva otpuštanje velikog broja ljudi, on će to učiniti. To ga može činiti bezosećajnim i okrutnim, ali to je samo jedna od dimenzija psihopatske ličnosti.

Zapravo, ako uopšte postoji način da se prepozna psihopata – pre nego što učini stvari po kojima je svima jasno da on to jeste – onda je to nedostatak primarnih i ličnih kontakata. Stalni sukob sa okolinom, laganje i manipulativnost ne dopuštaju psihopati da formira dugotrajne odnose. Nema prijatelja, nema čak ni poznanika koje redovno viđa u dužem periodu. I njegov promiskuitet nije klasičan. Psihopata ne oseća poseban užitak u seksu. On će u krevet odlaziti s osobom koja mu je potrebna za ostvarenje neke namere ili cilja. Kada mu više ne treba, produžiće dalje. Ukoliko ne ode sam, biće ostavljen jer je učinio nešto preko čega se ne prelazi lako.

Povezati ovu sliku sa uspešnim čovekom, poslovnim ili u bilo kojoj drugoj profesiji, apsolutno je nemoguće. Ma kako uspešni ljudi izgledali beskrupulozno, put do vrha uvek vodi preko kooperativnosti. Uspešni ljudi razlikuju se od manje uspešnih po tome što bolje sarađuju i umeju da instrumentalizuju kooperativnost.

Mit o uspešnom psihopati nedavno je ojačan rezultatima studije koju je sproveo američki psiholog Pol Babiak (Paul Babiak). Uzorak od 203 korporativna lidera i menadžera Babiak je testirao prilagođenim Herovim testom psihopatije (sažetak). Korporativni lideri i uspešni menadžeri, pokazalo je istraživanje, često imaju veoma izražene karakterne crte koje se tradicionalno pripisuju psihopatama. Zastupljenost ovih osobina u uzorku čak je četiri do pet puta veća nego u opštoj populaciji.

Babiak dobijene rezultate, po kojima su poslovni lideri harizmatični, površno šarmantni, sebični, fokusirani na sopstvene ciljeve i pomalo neosetljivi na potrebe drugih – tumači kao prisustvo psihopatskih crta ličnosti. Imajući u vidu da uzorak čine dobro pozicionirani pojedinci unutar svojih uspešnih kompanija, Babiak zaključuje da su ove karakteristike poželjne u poslovnom okruženju i da ih ono nagrađuje.

Babiakovo objašnjenje u najmanju ruku znači da je reč o pojedincima koji su barem u vreme izbora zanimanja, ako ne i ranije, posedovali date osobine. Mala je verovatnoća da je tako. Naime, psihopate, uprkos barem prosečnim intelektualnim sposobnostima retko imaju univerzitetsko obrazovanje i posao koji podrazumeva masivnu komunikaciju i interakciju. Moguće je barem još jedno objašnjenje istih nalaza – da uspešnim menadžerima često nedostaju sposobnosti koje čine uspešnog menadžera, pa da onda to nadoknađuju radom na ličnoj prezentaciji (harizma i površni šarm) i fokusiranošću na ciljeve kojima streme.

Medikamenti za tretiranje psihopatija ne postoje; ne čudi, jer o biološkoj pozadini anstisocijalnosti tek učimo. Klasični psihoterapijski postupci ne samo da nisu dali razultate, već umeju da budu i kontraproduktivni. Poznat je, recimo, primer grupe američkih zatvorenika s psihopatskim crtama ličnosti koji su prošli kroz ekstenzivnu kognitivno-bihejvioralnu terapiju, tokom koje su terapeuti nastojali da ih nauče empatiji, kajanju i sličnim socijalnim emocijama. U samom zatvoru, a potom i nakon što su se našli na slobodi, novostečene kapacitete iskoristili su da efikasnije manipulišu i varaju.

Stručnjaci sada polažu nade u neuronauku. Blekvudova studija, na primer, ukazuje na mogućnost da se ljudima sa antisocijalnim poremećajem ličnosti može pomoći kognitivno-bihejvioralnom terapijom. Psihopate opet vise u vazduhu.

Ni kada je o deci reč, slika nije ružičasta. Deca sa klasičnim poremećajima ponašanja veoma dobro reaguju na kognitivno-bihejvioralnu i druge terapijske postupke. Deca koju osim poremećaja ponašanja karakterišu i emocionalna zaravnjenost, odsustvo empatije i moralne procene sopstvenih postupaka – nimalo.

To ne bi trebalo, odnosno moralo da znači da je sve izgubljeno. Ima, na primer, stručnjaka koji dve dimenzije psihopatije na Herovoj skali, afektivno-interpersonalnu i antisocijalno-devijantnu, teorijski konstruišu kao međusobno nezavisne. U realnosti, one svakako jesu isprepletane; psihopata se ponaša na antisocijalan način i skreće u kriminal zbog poremećaja na afektivno-interpersonalnoj skali. Možda jeste očajnički, ali ova grupa stručnjaka predlaže da se proba s radom na jednoj ili drugoj dimenziji. Emocije je, na primer, jako teško učiti, pogotovo ukoliko se radi o odrasloj osobi. Kod dece bi – što je u skladu i sa saznanjima neuronauke – rad na afektivnoj dimenziji trebalo da bude moguć, što bi onda olakšalo modifikovanje ponašanja. Sa odraslima bi, predlaže se, fokus trebalo usmeriti ka bihejvioralnoj strani psihopatije.

A šta ako psiholozi i psihijatri sve vreme postavljaju pogrešna pitanja? Ajna Gulhaugen (Aina Gullhaugen), psiholog i istraživač na Univerzitetu za nauku i tehnologiju u Oslu, misli upravo to. Pregledom literature i studija slučaja objavljenih u poslednjih 30 godina u vodećim stručnim časopisima, Gulhaugen je došla do zaključka da je netačno da postoje psihopate bez traume iz detinjstva. Ako je to tačno, onda psihopata nasiljem pokušava da se razračuna s povredama nanetim davno u detinjstvu. To jeste nešto što se, možda nije ispravno reći, leči. U svakom slučaju, psiholozi jesu u stanju da nauče osobu da živi bez da bude vođena traumom iz prošlosti.

Ima i ozbiljnijih prigovora pristupu psihopatiji. Recimo, standardni test kojim se utvrđuje emocionalna neosetljivost izgleda otprilike ovako: Ispitanicima se prikazuje set fotografija, uglavnom neutralnih. Za to vreme, prate se njihovi osnovni fiziološki parametri, poput pulsa, krvnog pritiska, repspiracije… Iznenada, emituje im se snažan, prodoran zvuk, ili im se prezentuje fotografija averzivnog sadržaja. Na takvim testovima, psihopate ne pokazuju reakciju. Njihovi fiziološki parametri izgledaju kao da su čuli uobičajen zvuk ili da posmatraju mrtvu prirodu. U redu. Stavite se, međutim, u situaciju nekoga ko je u detinjstvu bio zlostavljan i do kasnog tinejdžerskog doba živeo u ekstremno nesigurnom i nasilnom okruženju. Logična reakcija bi bila – desenzitivizacija. U tom smislu, trebalo bi razviti nove instrumente za merenje emocionalnog autputa i videti da li kod psihopata postoji materijal na kojem je moguće raditi.

IZVOR:http:mindreadingsblog.wordpress.com/

Komentari

komentari

POSTAVI ODGOVOR