Narodno graditeljstvo predstavlja značajan segment naše kulturne baštine, u kome svako graditeljsko zašto ima svoje zato, u skladu s podnebljem i stambenim potrebama vlasnika. Zavod za zaštitu spomenika kulture na teritoriji Grada Beograda zaštitio je ukupno 48 ovakvih pojedinačnih objekata i dve prostorne kulturno-istorijske celine, a čak 12 objekata i jedna kulturno-istorijska celina starosti od 150 do 250 godina nalaze se – u Grockoj! Ovi objekti stariji su od većine sačuvanih velelepnih građevina u samom centru Beograda i odolevaju vremenu zbog solidnosti gradnje, iako su građeni od trošnih materijala.
Naselje na Dunavu čuveno po voću, prirodi i kulturnom nasleđu, danas je administrativni, trgovinski i kulturni centar gradske opštine Grocka, jedne od 17 beogradskih opština. Iako su se prvi žitelji ovde nastanili još u doba neolita, procvat starog gradića u beogradskom okrugu vezuje se za 19. vek i porodicu Garašanin: Milutin Garašanin 1830. godine u Grockoj osniva školu, a njegov sin Ilija gradi parni mlin, tada najveći u Srbiji. Razvoj trgovine menja strukturu gročanskog stanovništva, te je zakon iz 1866. godine Grocku uvrstio u varošice. Poput drugih varoši, i Grocka je bila uređena na orijentalni način, oslikavajućikarakterističan ambijent srpskih palanki 19. veka. Najstarije jezgro Grocke je Gročanska čaršija duž ulice Bulevar oslobođenja (deo nekadašnjeg Carigradskog druma), gde je bilo prvobitno naselje i nizali se dućani. Stara Gročanska čaršija danas je prostorna kulturno-istorijska celina pod patronatom Zavoda za zaštitu spomenika.
Osim zgrada sa dućanima, zanatskim radnjama i kafanama, u čaršiji se nalaze i stambeni objekti čiji su nekadašnji vlasnici bili imućni trgovci i zanatlije. Karakterističan tip stambenog objekta u staroj arhitekturi varošice s početka 19. veka jeste prostrana i prizemna varoška kuća sa nekoliko prostorija, podrumom, širokim pristupnim tremom i doksatom. Ovakva kuća sa doksatom nastaje iz međusobnih uticaja Orijenta i narodne tradicije, i nije usko vezana samo za jedan kraj. Naročito je karakteristična za varošku arhitekturu u Grockoj, Kragujevcu, Leskovcu, Sopotu, Kuršumliji, Kruševcu, Prokuplju… To je potpuno zdrav i ekološki prostor za stanovanje, sačinjen od materijala sa podneblja i građen da traje. U gradnji nije upotrebljen niti jedan ekser – konstrukcije od hrastovog drveta žlebovima su savršeno povezivane i bez njih. One spolja deluju neveliko, ali su vrlo prostrane: nema stare gročanske varoške kuće manje od 60 m2, a svaka je imala i podrum od oko 30 m2! Zavidan komfor, ne samo za stambene potrebe od pre dva veka, već zadovoljava i današnje kriterijume.
Gročanska čaršija
Prostor je u celini osmišljen da postigne najveću moguću funkcionalnost i udobnost stanovanja, a razmeštaj, veličine i odnosi, građeni su po meri čoveka i njegovih potreba. Ognjište i centralni deo kuće je u ulaznoj prostoriji, tzv. odžakliji, a ulogu predsoblja imao je dugačak, natkriven i opekom popločan trem (ajat). Odžaklija je takođe popločana opekom, jer su se ljudi u tom delu kuće kretali obuveni, dok su sobe bile patosane daskama. Toplota ognjišta iz odžaklije, gde se ložilo i kuvalo, širila se levo i desno i zagrevala sve kućne odaje. Tavanice su bile niže od današnjih, ali ne zato što su naši preci bili značajno niži od nas, već zbog racionalnog grejanja: topao vazduh kreće se naviše, te tako nije bilo nepotrebnih gubitaka toplote. Stare kuće nemaju oluke: široke strehe štitile su ih od sunca i odvodile padavine dalje od kuće. Bojene su u belo, opet iz praktičnih razloga – bela boja odbija sunčeve zrake, a kreč služi i kao dezinfekciono sredstvo za zidove od slame i blata sklone gljivicama… Neimari su imali razvijen osećaj za funkcionalnost, ali i za lepo. Potporni stubovi na ajatu i doksatu koji nose deo tavanice, pored konstruktivne imaju i dekorativnu ulogu. Svaki detalj bio je oblikovan i ukrašen, na svakom stubu i ispustu nalazio se poneki zarez ili šara. Doksat je svojevrsna terasa starih kuća, soba na otorenom, koja leti preuzima deo funkcija odžaklije i domaćeg života. Postavljen je na uglu, izlazi iz ravni zida i daje kući živopisan izgled. Niša neposredno ispod doksata ujedno je i prilaz prostranom podrumu. Bez dileme, doksat je arhitektonsko-estetski element koji svojim naglašenim položajem u sklopu kuće spada među najreprezentativnije prostore u našoj narodnoj arhitekturi.
Odlike starih varoških kuća odaju visok domet građevinske, stambene i likovne kulture, zasnovane na društvenom položaju i realnim potrebama i mogućnostima njihovih prvobitnih vlasnika. Zbog svoje istorijske, arhitektonske i etnografske vrednosti od posebnog su značaja za društvenu zajednicu, i kao takve, one su zaštićeni spomenici kulture Republike Srbije.Žitelji Grocke sačuvali su za današnje generacije vredan materijalni dokument kulture naše prošlosti i graditeljskog umeća narodnih neimara. Ove skladne i lepe kuće građene su po meri čoveka i njegovih potreba, a svako ko u njih kroči, oseća se – kao kod kuće.
Moje ime je Zorica Atić, istoričar sam umetnosti po obrazovanju i struci, član teorijske sekcije ULUPUDS-a. Živim i radim u Grockoj. Aktivno se bavim strukom, sarađujem sa medijima, obrazovnim ustanovama i ustanovama kulture. Istražujem i opisujem nekoliko naizgled raznorodnih tema: kulturnu baštinu i zanimljivosti Grocke, savremenu likovnu scenu i samohrano roditeljstvo. Objavljujem autorske tekstove u nekoliko časopisa, internet portala i magazina, i ozbiljno sam posvećena kulturnim zbivanjima u Srbiji, a posebno u Grockoj. Smatram da je posvećenost kulturi, naročito onoj edukativnoj, namenjenoj mladima koji tek stasavaju, osnov za budućnost svake uspešne zajednice i države.
Blog Zorice Atić:
