period austrijske okupacije 1717-1739

0
NextWEB hosting

Od vremena pada Beograda u turske ruke 1521. godine, njegova okolina je punih 167 godina veoma stradala. Od ruševina srednjevekovnog grada Žrnova pod Avalom, Turci su izgradili tvrđavu pokrivenu olovom i odatle su neprekidno pustošili okolna naselja.

Posle poraza pod Bečom 1683. godine, Turci su pod navalom Austrijanaca morali 1688. godine da napuste Beograd (koga su Turci zvali Darol-Džihad), a u njegovom oslobađanju i borbama protiv Turaka, učestvovali su mnogi Srbi — dobrovoljci. Napuštajući grad Turci su ga potpuno opljačkali i spalili, a ni njegova okolina nije bila bolje sreće. Međutim, stanovništvo okolnih naselja, među kojima i Grocke i njenih sela, moralo je na zahtev austrijskih vlasti da učestvuje u obnavljanju Beograda i to uglavnom na teškim i grubim radovima. Uz to, srpske čete su čuvale i branile grad od iznenadnih turskih upada. Turci su 1690. godine prekinuli te radove jer su, sa ogromnom vojskom, pod komandom velikog vezira Ćuprilića, uspeli da ponovo zauzmu Beograd, pri čemu su popalili gotovo sva srpska sela u njegovoj okolini.

Godine 1693. Austrijanci ponovo zauzimaju Beograd, ali na kratko, jer su se pred velikom turskom silom povukli preko Save i Dunava.

Juna meseca 1717. godine Eugen Savojski sa 45.750 pešaka i 28.743 konjanika prelazi Dunav i opkoljava Beograd koji brani Numa paša Ćuprilić sa 80.000 janičara, 20.000 spahija, 30.000 Tatara i 20.000 dobrovoljaca iz Azije i Evrope. Princ Eugen je gotovo uništio vojsku Ćuprilića i držao je Beograd i znatan deo Srbije sve do 1739. godine.

Novi okupator, Austrija, u nastojanju da učvrsti svoju vlast i zadrži osvojene teritorije, odmah pristupa koloniziranju Nemaca u ovim krajevima, prvenstveno u okolini Beograda, s obzirom da su sela gotovo opustela. Svaka nemačka porodica prilikom doseljenja dobijala je 24 pluga zemlje, 6 plugova livade, pašnjake za stoku, vinograd i pravo da seče drva koliko joj je potrebno.  Tako su nemački naseljenici stigli i u Grocku, i naselja dobijaju nemačka imena:

Grocka — Krotzka

Vinča — Wuntseh, Winza, Winitz

Vrčin — Vrozi, Wertschan

Begaljica —- Bigaliza

Ritopek —- Ridopeck

Boleč — Zweibriicken

U Grocku se doselilo nekoliko porodica iz Špajera, Vormsa i Majnca.

Prema nemačkoj upravnoj podeli, Grocka je bila sedište pro-vizora (upravitelja) i pripadala je Beogradskom distriktu. To je trajalo vrlo kratko i stvoren je Gročanski distrikt u koji su ulazili: Grocka, Begaljica, Mladenovac, Nemenikuće, Pavlovac, Požarevac, Ritopek, Ropočevo, Umčari, Vrčin, Cvajbriken (ili Boleč). Ukupno je bilo 11 mesta u kojima su bila sedišta provizora.

Provizori su postavljeni 1720. godine. Bili su to ljudi  najgorih kvaliteta. Često su sa robije dolazili na tako visoka mesta u distriktu, a glavna stvar im je bila  da se što pre obogate. Na njihove postupke ljudi su se žalili, ali je sve bilo uzalud.

Gročanski provizor je bio „alkoholičar i izlapeo čovek”. Ranije je bio rudnički, a posle toga smederevski provizor, a ondašnji Gročani su ga zapamtili kao zlikovca koji je psovao, tukao ljude i otimao im stoku. Ni u Grockoj nije dugo izdržao, ali ni njegov naslednik nije bio bolji: oduzimao je ljudima vinograde da ih on koristi.

Prilikom popisa 1721. godine, zabeleženo je da je u Srbiji (delu pod Austrijom) bilo:

— 8.883,5 motike vinograda koji daju najbolje vino

— 2.358,5 motika vinograda koji daju srednje vino

— 3.577    motika vinograda koji daju loše vino.

Pretežno su, kao što se vidi, bile zastupljene vrste grožđa koje daju dobra vina, a zabeležen je i podatak da su najbolje vrste vina iz gročanskog distrikta. Ovo je, nesumnjivo, verodostojan podatak ako se zna da je u gročanskom kraju vinova loza gajena od pamtiveka i da se danas, na području gotovo cele Opštine, a naročito na priobalnim delovima pored Dunava, uzgajaju najkvalitetnije sorte grožđa. Krupnog zrna, sočno i slatko, to grožđe se sada uglavnom upotrebljava za jelo, a kako je Grocka blizu velikog potrošačkog centra kakav je Beograd, čitava proizvodnja se iznosi na pijacu. Zanimljivo je da su arheolozi, istražujući praistorijsko nalazište „Crveni breg” kod Grocke pronašli fosilne ostatke lišća, semenki i stabala vinove loze čija starost bi, prema nekim nalazima, mogla biti oko 7 hiljada godina, na osnovu čega se pretpostavlja da su najstariji vinogradi na našem tlu bili u Grockoj.

Prema podacima iz 1721. godine u gročanskom kraju je gajeno dosta svinja i bila je velika ponuda prasadi.

Na čitavom gročanskom području bile su guste šume pune raznovrsne divljači. Princ Aleksander Virmtemberški, kao „guverner Srbije” bio je strastven lovac, pa je išao u lov i u gročanske šume. Čak je tu sagradio i lovačku kuću. Kada je princ sa svojom svitom dolazio u lov, gročaiski provizor morao je da mu kao ispomoć obezbedi za lov 50 ljudi, koji su princu bili na raspolaganju punih 15 dana.

U Grockoj je u to vreme bila i trošarinska stanica.

Godine 1723. dat je dosta detaljan opis dve crkve koje su postojale u to vreme u Grockoj. Jedna ,,na pijaci, na desnoj strani sokaka”, od ćerpiča, a pokrivena ciglom, bila je ranije džamija, pa je, dozvolom princa Aleksandera Virmtemberškog, koji je od 1720. do 1733. bio „guverner Srbije”, pretvorena u crkvu. U zvoniku su se nalazila dva zvona, jedno od 80 funti (1 funta — 500 grama) „lepa glasa”, a drugo, manje od 60 funti „slaba glasa”. Deo porte koja se nalazila prema pijaci, bio je ograđen plotom, a ostali deo hrastovim direcima.

Druga, manja crkva, nalazila se van varoši. I ova je bila sagrađena od ćerpiča a pokrivena šindrom, „pak po šindri ciglaju”. Na zvoniku visokom 6 hvata, nalazilo se zvono teško 60 funti „lepa glasa”.

Pri opisu crkve u Grockoj 1729. godine zabeleženo je da se u crkvenoj porti nalazila škola u kojoj „dijaci učitsja”. Crkva je bila trošna pa je, po mišljenju crkvenih vlasti trebalo novu sagraditi na drugom mestu. ali to Gročani nisu dali, jer bi teško bilo naći „dom pri crkvi za učitelja”, odnosno, valjalo je uz crkvu graditi i novu školu, što je iziskivalo velika sredstva, a njima je bilo važno da škola ne prekine rad.

Austrijskom okupacijom 1717. godine Grocka je, osim Beograda, dobila još jedno snažno zaleđe, direktnim povezivanjem preko Dunava sa Austrijom. To je bilo od značaja za njen ekonomski a donekle i kulturni uspon, jer je imala direktan dodir sa Srbima u Austriji. Prema popisu iz 1717. godine, koji je obavljen odmah po izlasku Turaka iz nekoliko nahija u Srbiji vidi se da su, u to vreme, od svih gročanskih sela bila naseljena samo četiri: Grocka, Begaljica, Vinča i Ritopek. Međutim, narod se postepeno vraćao na svoja ognjišta, sela su ponovo oživela, i za relativno kratko vreme Grocka je bila jedno od najvećih naselja u Podunavlju. Imala je 220 kuća, što će, obnavljanjem turske vlasti u Srbiji ponovo imati tek u drugoj polovini XIX veka. Koliko je ovo uticalo na njen brzi razvoj, ilustruju podaci da je, na primer, u to isto vreme, Smederevo imalo 110 domova, Palanka 50, Majdanpek 14, Ćuprija 24, Paraćin 33 doma, Kragujevac 110, Valjevo 170, Šabac 34, Čačak 17 itd.

U to vreme (1733) zabeleženo je da Begaljica ima 17 domova, Vinča 37, Vrčin 35, Ritopek 30 i Umčare 22 doma. A prema podacima o mestima oko Beograda pre 1717. godine, bili su naseljeni samo Grocka, Vinča i Leštane.

Oživljavanje društvenog i političkog života u Grockoj i njeno istaknuto mesto u Srbiji toga vremena, ogleda se u izboru ljudi iz Grocke da predstavljaju Srbiju na svečanostima ustoličenja Mojsija Petrovića za mitropolita svih Srba u Austriji, održanim u Karlovcima 1726. godine. Srbija je poslala jednog crkvenog izaslanika i tri kapetana, od kojih je jedan bio gročanski kapetan Keza Radivojević.

Na narodnom i crkvenom saboru u Karlovcima 1731. godine jedino su Gročani dali dva izaslanika: predstavnik vojni bio je ponovo Keza Radivojević, a kao izaslanik naroda bio je, pored predstavnika iz Paleža i Požarevca, i Georgije Grk, knez gročanski.

Na jednom aktu „opštenarodnog značaja” od 12. marta 1736. godine, Keza Radivojević se potpisao kao „kapetan va ime oberstvoht-majster i cele krajine Servije, vsega naroda”. Na tom aktu (nema podataka na šta se taj akt „opštenarodnog značaja” odnosi) ,,u ime cele varoši Grocke i cela distrikta” potpisao se Vreta Janković, a „u ime gročanskog sveštenstva” potpisao se pop Stojan Vučićević, koji je i rođen u Grockoj.

U Grockoj su, 1736. godine, pored popa Stojana, službovala još dva popa — Janko Radivojević i Vasilije Stanojev. Do 1731. godine u gročanskoj crkvi je bio jezarh Sofronije Ivanović, a oko 1.700 do 1712. godine službovao je pop Stevan, a tada je u ovoj crkvi postavljen za đakona pop Stanko. Podatak o ovome ostavio je Dimitrije Ruvarac koji beleži 1734. godine da je ,,crkva u Nemenikućama izgrađena pre 24 leta (znači 1710. T. R.) i da u njoj služi sveštenik Stanko, star 40 godina, koji je bio đakon u Grockoj, kod popa Stevana”.

Izvesne pokazatelje privredne aktivnosti nalazimo i u po-dacima popisa crkvenih imanja i dobara, koji su obavljeni u vreme austrijske vladavine. Detaljan popis celokupne imovine Beogradske mitropolije obavljen je 1. marta 1733. godine za potrebe austrijskih vlasti. Pri tom su popisane i sve količine vina koje su nađene u „ćemerli” podrumu i u „njemu pripadajućim prostorijama”. Za nas je interesantno da se u tom, inače veoma dobro snabdevenom podrumu, pored ostalog našlo i sledeće:

Tač. 28. Crno vino, gročansko, čisto, brato 1731. godine, 5 hakova Tač. 29. Crno vino, gročansko, lepo, brato 1731. god. 6 hakova Tač. 30. Vino crveno, gročansko, lepo, brato 1731. god. 6 hakova Tač. 122—125. Crno vino, gročansko, iz domaćeg vinograda, brato

1732. godine, 6 hakova Tač. 133—134. Crno vino, gročansko, iz domaćeg vinograda, brato

1732. godine, 18 hakova. Zapažamo da su u obilju vina kojim su raspolagali podrumi Mitropolije (ima oko 150 „tačaka” popisa vina!) pretežno zastupljena bela vina, ali je svakome označeno poreklo, godina berbe, količina i — kvalitet. Crna vina su u manjem obimu, a to su samo vina iz Grocke koja su već označena u prethodnih 6 tačaka. Drugih crnih vina nema. Zapažamo, takođe, prateći oznake kvaliteta, da su među vinima iz drugih poznatih vinogorja stajale oznake: „slabo vino”, „loše” i sl. dok su ondašnja gročanska uglavnom „lepa” i „čista vina”.

Beogradska Mitropolija je u Grockoj raspolagala sledećom imovinom:

— dva dvorska vinograda, jedan koji je ranije pripadao pokojnom Žutaveli, a drugi, skoro dobiven

— jedna kuća i pod njom podrum

— jedna kačarnica pokrivena crepom

— jedna kaca domaća od 100 hakova

— jedan „hardov” golemi od 40 hakova

— jedan kazan sa celokupnim priborom

— jedna livada.

Naredne, 1734. godine, obavljen je popis imovine i bratstva u manastiru Vinči i dat vrlo detaljan opis tog manastira.

Grocka je imala svoju pijacu, što je inače bila retkost u to vreme za takva mesta.

Komentari

komentari

POSTAVI ODGOVOR

6 − four =