Imperijalistička agresija nije privremeno ispuštanje bombi na glave civila, mada je to najgrozniji i najeksponiraniji čin, agresija se nastavlja na gotovo bezbroj manje vidljivih i suptilnih načina – počevši od kontrole medija, uvođenja vlastitih ekonomskih doktrina, politickih sistema tzv. “demokratije”, do direktne eksploatacije i korištenja teritorija u neo-kolonijalne svrhe.
Imperijalistička dominacija može krenuti i u potpunom odsustvu direktne vojne agresije. Tamo gde vojno razaranje nije bilo potrebno, imperijalistička dominacija nametnula se „mirnim“ putem. Priče o balkanskim ratovima 90-ih trajati će još decenijama i koristiti će se u gotovo svakoj predizbornoj kampanji ili u vreme ekonomske nestabilnosti, ipak konačan ishod za celi prostor je isti. Nijedna nova država na prostoru bivše SFRJ u zadnjih 20 godina nije uspjela ostvariti autonomnu privrednu i političku vlast.
O 90-ima se, izgleda, zadnjih meseci priča zaista puno. Ipak zakljucak je gotovo svugde isti – rasprave počinju i završavaju u uskim krugovima mikroklime, u okviru nekog sveta koji kao da nije fizički i na sve druge načine povezan s ostatkom planete. Takav način razmišljanja je dugotrajan, ne samo zato što su ljudi glupi ili hronično tvrdoglavi, već najvise zbog toga što se jedan te isti način razmišljanja beskrajno ponavlja. Takav stav tada više nije jedan, nego jedini.
Bombardovanje SRJ mora se sagledati objektivno, pre svega s ciljem shvaćanja šireg konteksta, cele jedne ere koja je nastupila padom Berlinskog zida i krenula sa svojim ostvarivanjem upravo 1999. Govorimo o vojnom napadu koji je pokrenut bez odobrenja Saveta Bezbedosti UN – dakle, o važnom presedanu koji će obeležiti svih narednih 14 godina.
Lenjin je imperijalizam nazvao „najvišim stadijumom kapitalizma“ – šta god mislili o vođi Oktobarske revolucije, u ovome je bio sasvim u pravu. Živimo u “zanimljivim” vremenima i svedočimo proširenju kapitalističke ekonomije na celu planetu, a samim time vojni imperijalizam postaje sastavni deo, tocak kojim održavaju aktualnu ekonomsku doktrinu na životu. Bez silne imperijalističke vojne snage već bi svedočili stvaranju više-polarnog sveta, a on je ujedno i glavna tačka puta prema nekom pravednijem društvu, sistemu u kojem bi radnici vodili glavnu reč, a ne nametnute elite.
Stoga je vreme da i stvari počinjemo nazivati pravim imenom. Bombardovanje SRJ 1999. godine bila je nedopustiva vojna agresija NATO saveza primarno usredsređena na ostvarivanje interesa tog istog saveza i svaka časna osoba trebala bi najstrože osuditi ovakvu agresiju, kao i sve druge vojne agresije, bez imalo zadrške.
Na Saveznu republiku Jugoslaviju 24. marta 1999. godine obrušila se najveća vojna mašinerija koja je od Drugog svetskog rata do danas pokrenuta protiv jedne suverene zemlje. Prve eksplozije do kojih je došlo posle napada NATO alijanse označile su kraj međunarodnog prava, suspendovali povelju UN i otvorile novu tužnu stranicu svetske istorije. Lideri NATO zemalja na delu su dokazali da za imperijaliste ne važe ni osnovne odredbe međunarodnog prava. Agresijom NATO alijanse prekršeni su povelja UN, međunarodno ratno i humanitarno pravo i mnogi drugu međunarodni pravni dokumenti, od konvencija iz oblasti ekologije i međunarodnog humanitarnog prava do konvencija o zaštiti civila u ratu.
Na Saveznu republiku Jugoslaviju i njenih 12 miliona stanovnika nemilosrdno se obrušila najmoćnija svetska sila. SRJ se našla na udaru 19 najrazvijenih zemalja zapada – članica NATO pakta, na čelu sa SAD. Opšti odnos snaga SRJ i angažovanih NATO snaga bili su neuporedivi i krajnje nepovoljni po SR Jugoslaviju. Odnos borbenih efektiva u broju angažovanih snaga i tehničko – tehnološkom smislu bilo je nemoguće upoređivati. Borbeni sistemi i sredstva ratne tehnike Vojske Jugoslavije bili su u tehnološkom zaostatku u odnosu na agresora za oko 30 godina. Bila je to borba “ Davida I Golijata” I zato pripada grupi najneravnopravnijih ratova u istoriji ratovanja.
NATO je zvanično pokrenuo rat protiv tadašnjeg jugoslovenskog predsednika Slobodana Miloševića. Tadašnji državni sekretar SAD Medlin Olbrajt tvrdila je da „Ako Vojska Jugoslavije bude u sukobu sa NATO od nje neće ostati ništa. Dovoljna su dva šamara da se Milošević preda“. Svako je bio svedok da je agresija na SR Jugoslavija bila po svojoj suštini totalitarni rat, NATO nije bombardovao Milosevića već je svesno vodio rat protiv civilnog stanovništva sa trajnim posledicama po čoveka i životnu okolinu, a sve u skladu sa NATO interesima.
Agresija na SR Jugoslaviju vratila je svet u eru militarizacije svetske politike sa monopolom jedne svetske sile-SAD. Svaka objektivna analiza pokazuje bi da bi svi politički ciljevi koji su formalno isticani kao motiv za agresiju bili uspešnije ostvareni bez korišćenja vojnog faktora. Jasno je da rat i agresija nisu bili u funkciji ostvarivanja političkih ciljeva već su politički ciljevi (navodno smirivanje krize na Kosovu i Metohiji i zaštita prava Albanskog naroda na KiM) izmišljeni samo da bi se legitimisala oružana agresija u okviru koje je trebalo inaugurisati jednu potpuno novu doktrinu Atlantskog saveza – doktrinu intervencionizma. Stvarnost je nažalost pokazala da je agresija na SRJ bila samo uvod u slične ratove koji su se vodili kasnije protiv Avganistana, Iraka i Libije, a danas i protiv Sirije.
NATO intervencija je sa svojih ognjišta proterala blizu 250.000 ljudi, razorila stotine civilnih objekata i upotrebila blizu 30.000 tona eksploziva u ubojnim sredstvima, uključujući i ona sa osiromašenim uranijumom, čime su izazvali najveću ekološku katastrofu u Evropi sa trajnim posledicama. SRJ je tih dana bila pretvorena i u svojevrstan poligon za probe dejstava novo proizvedenog oružja i onog čija je proizvodnja i upotreba, prema međunarodnim konvencijama, zabranjena.
Nikada ne sme biti zaboravljeno surovo bombardovanje Niša, Surdulice, Novog Pazara, Ćuprije, Varvarina i Aleksinca, jer je tada ubijeno i ranjeno najviše civila, ali ni dejstva po izbegličkim kolonama, vozovima, autobusima, bolnicama, školama, domovima kulture, televizijskim kućama i drugim civilnim objektima.
Ukupna materijalna šteta u SRJ procenjena je na više od 100 milijardi dolara. NATO je tokom agresije uništio, oštetio , potpuno razorio industrijska i energetska postrojenja, privredne objekte. mostove, puteve, pruge, radio I TV-repetitore. Ostecene su bolnice, domovi zdravlja, skole, vrtici, manastiri I crkve. Ubijeno je oko 1000 pripadnika vojske I policije SRJ kao I oko 2000 civilnih zrtava.
NATO agresija na Balkanu i dalje se nastavlja, ovaj put drugim sredstvima. Imperijalistička politika ‘zavadi pa vladaj’ i dalje na Balkanu ostvaruje svoj puni zamah. Ulažu se ogromna finansijska sredstva u cilju promene istorije, politike i kolektivnog sećanja. Danas se od nas očekuje da se izvinimo NATO paktu što nas je tukao.
Boris Graovac
