Bolečka saga o balotašima – post skriptum

0
NextWEB hosting

Poštovani sugrađani i čitaoci ovoga medija,

vladimir-lukic-bolecpročitao sam brojne komentare koji su nastali povodom teksta koji sam objavio na ovom portalu pod naslovom „Bolečka saga o balotašima“. Dugo sam se kolebao u dilemi da li ima smisla posle svega da se oglasim, pa sam ipak odlučio da to učinim jer nosim tu vrstu odgovornosti, kako sve ovo ne bi ostalo nedorečeno ili kako ne bi bilo na pogrešan način shvaćeno. Nemam druge nego jednostavno da kažem da se osećam neprijatno i u velikoj meri razočarano. Pre svega, iznenađen sam sa kolikom lakoćom se potežu javno teške reči, neosnovane optužbe, neistina , diskvalifikacija, diskriminacija, osionost, pa čak i besmislena i bezobzirna mržnja. Kada se potroše sve niske strasti, hajde malo da se delimo, a kako bi smo drugačije, nego, na starosedeoce i došljake. Uz dužno poštovanje izuzetaka, iznenađuje nedostatak ličnog dostojansta, kulture javnog dijaloga, argumentovanost u stavu i obaveštenost, elementarni nivo tolerancije i uvažavanja različitosti, nedostatak dobre namere…Pouzdano znam, da je nekoliko ljudi koji su hteli da uzmu učešća u debati, i koji su imali šta da kažu, odustalo od te namere u strahu od verbalnog linča i beskrupulozne diskvalifikacije.

Da li to samo fenomenalni Internet dopušta da najbučniji, najbrutalniji i najekstremniji budu pobedonosci i da stavljaju ruku na usta kulturnom, plemenitom i onom dobrom u nama?

Ja verujem i hoću da verujem da vlasnici tog negativnog imidža nisu reprezenti naše lokalne zajednice, i odatle moj neiscrpni optimizam.

Ovaj tekst sam objavio kao predstavnik lokalnog udruženja, koje je po svojoj definiciji nevladina organizacija, i u osnovi bavi se očuvanjem kulturno istorijskog nasleđa Boleča i negovanjem njegovog identiteta. U to ime i na taj način hteo sam da obavestim lokalnu javnost o nekim okolnostima i posledicama nastalih povodom izgradnje terena za igranje balota, sa naročitom pažnjom na skrnavljenje kulturno istorijskog spomen obeležja i ambijenta oko njega. Veoma je čudno, da se od tolikog broja komentara, nijedan nije ni osvrnuo na osnovni i ukazani problem, makar ga i negirao.

Meni je dosta paušalno prebačeno da sam protiv ove inicijative. Ja sam nedvosmisleno i argumentovano ukazao na lošu stranu svega onoga što se ovde događa, a , sve što je lepo, korisno i društveno prihvatljivo, na isti način, naravno, da ću podržati. Najave koje se mogu videti u komentarima da će ova grupa investirati u neke nove sadržaje kao što su izgradnja kolektora u potoku i drugo, veoma raduje. Ja im želim sreću i nadam se uspehu.

Da ne bi ovaj tekst bio samo stereotipno obaveštenje, pokušao sam da u isti uvedem malo šarma i da ga stavim u okvire satire, sa primesama groteske i blage ironije, upravo po uzoru kako su to nekada prema vlastima činili naši poznati književnici, Domanović i Nušić. Naravno, da je to bio samo moj skromni pokušaj. Pri tome nisam pomenuo bilo čije ime, osim sopstvenog, i nisam imao nameru da bilo koga uvredim ili nanesem ličnu štetu.

S obzirom na težinu svega što se tamo događalo i neprimereno ponašanje pojedinaca, izrazi i terminologija zastupljeni u tekstu, tvrdim, predstavljaju svojevrsni eufemizam.

Zbog tolike bure u komentarima došao sam u situaciju da svima koji su na pravi način razumeli tekst i njegovu poruku-zahvalim, a onima koji su sve ovo razumeli na previše bukvalan način i nisu dosegli do ove ideje, izrazim razumevanje za njihovu ljutnju i ovoga trenutka se izvinim zbog toga, kao i za sve druge eventualnosti.

Drugi aspekt ovoga teksta bila je najdobronamernija ambicija da ovaj povod animira u velikoj meri „uspavanu“ lokalnu zajednicu, kako bi se zainteresovala i odreagovala na aktuelna zbivanja u njoj samoj, pa i uzela aktivnog učešća. To je bio pokušaj da se iskoristi ovaj medij kao savremeno tehnološko dostignuće(koje ima savremene korisnike) sa ciljem da se razvije konstruktivna i principijelna debata po ugledu na moderna društva u kojima je sazrela demokratska svest i gde civilni sektor zauzima značajno mesto. Očekivalo se da se učesnici u raspravi takmiče u ličnom dignitetu, kurtoaziji, unapređivanju i oplemnjivanju osnove ideje, zastupanjem vrednosti urbanog društva-legaliteta i legitimiteta, nuđenjem lične pomoći i uzimanjem učešća, a sve sa ciljem postizanja širokog društvenog konsezusa u korist same ideje…i na taj način doprinositi jačanju zajednice i stvaranju dobrih predpostavki za ulazak u nove akcije.

Na moju veliku žalost, ova javna debata je dobila savim drugu neželjenu dimenziju, odvojila se suštinski od teme, zapala u prizemno prepucavanje i skliznula u svoju suprotnost.

Elem, i sam sam prilično naivno zagazio u sve ovo i po malo iznenađen, zatekao se u medijskoj areni. S obzirom na određena lična iskustva ove vrste, shvatio sam, nema nazad. Treba odavde izaći uspravno. Svetla su bačena, evo mene. Kroz komentare su otvorena brojna pitanja koja nisu u uskoj vezi sa osnovnom temom, ali ne mari. Istina je da sam se ja bavio Bolečom gotovo celog svog života, ali nisam učestvovao u vršenju vlasti sve to vreme, već je, razume se, to bilo samo povremeno. Građani o tome nisu imali dovoljno informacija zbog objektivnih i ogračičenih mogućnosti. Međutim, oni imaju pravo na potpunu informaciju kada god to požele, a možda je ovo pravi trenutak. Obećavam da ću odgovoriti na sve optužbe, pitanja i dileme iznetim u predhodnim komentarima neposredno, a takođe sam spreman da odgovorim na svako novo pitanje javno ili neposredno, sa molbom da ta komunikacija bude na kulturnom i civilizovanom nivou, i uz uslov da se pri tome ne pominje porodica i drugo što nije u vezi sa mojim aktivizmom.

Nije jednostavno javno dati ovakvu izjavu, ali kada sam već izveden na ovaj teren, ma kako zvučalo, ne sećam se da sam ikada nekoga uvredio, a siguran sam da nikada nikome nisam naneo štetu. Ono što sam uradio za Boleč, čini me ponosnim. To je moja nagrada i lična satisfakcija. Sve građane Boleča doživljavam kao drage ljude, i svaki Bolečanin, bez izuzetka, blanko može da računa da u meni ima prijatelja.

Verujem, da sadržaji u komentarima nastalim povodom teksta „Bolečka saga o balotašima“ krive medijsku sliku o Boleču. Suprotno ovome iz iskustva znam, da ogromna većina građana Boleča živi u harmoniji sa svojim komšijama i širim okruženjem. Uveren sam da ogromna većina građana iskreno voli Boleč, jer da nije tako, živeli bi na nekom drugom mestu. Boleč nema ko drugi više da voli od samih Bolečana. Samo Bolečani mogu da učine Boleč lepšim, kulturnijim i dobrim mestom za život. Svaki pojedini građanin koji ovde živi, i svaki onaj koji voli Boleč, nije ništa drugo nego Bolečanin, jednak u svemu onome koji je došao i pre i posle njega. To pravo je neotuđivo. Svaka podela, pa i ona na starosedeoce i došljake , jeste retrogradna i svađalačka, i ne vodi dobrom. Nedozvolimo da predrasude, malicioznost i kompleksi nadvladaju razum. Zato, volimo Boleč da bi smo se u njemu prijatno osećali.

Početkom šesdesetih godina 20.veka, kada je Boleč brojao oko 300 domova, došlo je do intezivnog naseljavanja stanovništva koje je pristizalo sa svih strana.

Bolečani su pružili ruku dobrodošlice svojim budućim komšijama i sugrađanima. Tada je nastala ova krilatica:

U Boleču kažu ima
nevidljiva ruka neka
u zagrljaj svakog prima
tako je od pamtiveka.

Ko Bolečkim putem prođe
i Gagića vodu pije
taj će uvek da se vrati
i zauvek tu ostati!

Danas Boleč broji oko 2250 domaćinstava. Da li ova krilatica i danas živi?
Ja u to verujem.

Vlada Lukić

Komentari

komentari

POSTAVI ODGOVOR

five × five =