Autor: Bojan Petrović
FOTO: Telegraf
„S kim si sinoć bio, da li ona zna, ne zna ona, ne zna ona, znam samo ja. Devojka za jedno veče misli, briga me, al’ kod tebe su još uvek moje gaćice“ samo je jedan u nizu stihova koji se mogu čuti iz noćnih klubova i diskoteka, u koje sve češće izlaze osobe mlađe od 18 godina.
Da li su tekstovi ovakve vrste ono uz šta mladi treba da se vesele? Ovo pitanje prolazi kroz glavu svakome ko vidi današnju omladinu. Devojčice sve češće pokušavaju da izgledaju kao pevačice sa malih ekrana, momci se još u najranijem dobu navikavaju na alkohol kao svakodnevicu, starlete okupiraju našu štampu. Zašto je to tako?
Ovakva vrsta tekstova nastaje namenski za neku muziku i oni se plasiraju javnosti putem upornog puštanja na komercijalnim radio i televizijskim stanicama, internet portalima, društvenim mrežama. Psiholozi kažu da je muzika ta koja nas najviše obuzima, da zapravo melodija ima tu moć da ponese i iznese neke diskutabilne tekstove. Poznati srpski tekstopisac, Marina Tucaković, svojevremeno je izjavila da misli da tekstovi ne treba da sadrže neku poruku, nego da imaju emociju, da bude uspomene, da opišu trenutak i da budu šaljivi. Kako pesma bez poruke? To bi bilo kao da kažemo čitam Tolstojevu „Anu Karenjinu“, a poruka tog dela mi nije bitna.
Zanimljivo je to da se Srbi u izlasku provode uz srceparajuće pesme. Na početku, dok se „ne zagrejemo“, kako se to u žargonu kaže, slušamo brže i pesme sa veselim tonom, ali tamo negde iza dva sata posle ponoći uvek se nađe po koji narodnjak sa tekstom koji nosi poruku bola, slomljene duše, izgubljene ljubavi. Da ironija bude veća uz pesmu čiji je naslov „Umirem majko“ proslavljaju se rođenja dece, svadbe i nekada ispraćaji u vojsku.
Da ovakvi tekstovi ne postoje samo u turbo-folk muzici, dokaz je stih pesme „Zla barbika“ Ane Nikolić koji glasi „ludilo u klubu k’o karijes na zubu“ ili one od Dina Merlina „Učini mi pravu stvar“ koja kaže „e, kako me ljubi kao da se porađa“. Opet, ako bismo pogledali malo šire, primetili bismo da i u globalnoj muzičkoj industriji ima numera koje kada čuješ, staneš i malo bolje razmisliš i zapitaš se: „Šta je upravo ovaj otpevao?“.
„Sa estetskog stanovišta, takvi tekstovi su potpuni falš i promašaj, potpuni šund”, rekao bi profesor Filozofskog fakulteta iz Novog Sada, Dragan Stanić, i dodao da, zapravo, postoji karakter šund mentaliteta koji se sistematski neguje od strane upravo muzičke industrije i da su ovi pojedinci dobri predstavnici takvog jednog tipa.
Ono što potvrđuje ovu teoriju jesu pesme koje se masovno štancaju u poslednje vreme, a kao izvođači se mahom predstavljaju starlete. Među prvima koja je na ovim prostorima prešla u „muzičke vode“ bila je hrvatska starleta Simona Gotovac koja je 2008. godine snimila pesmu naziva „Lova“, koja počinje: „Malo para, puno krokodila, a ja neću živjeti bez stila. Hoću Guči, Pradu i Versaće, a ne da nekom noću perem gaće“. Istina, pesama je naišla na podsmevanje tamošnje javnosti, ali joj je i dat veliki publicitet konstantnim prikazivanjem u medijima. Kod nas, starlete tek najavljuju svoj ulazak u muziku.
Prema rečima profesora Stanića, ta se industrija ne može tek tako nekim deklaracijama uništiti, ona će postojati, kao što je i u onom izvornom seoskom ambijentu postojao jedan vrhunski guslar i postojali su oni, koji su na jedan krajnje banalan način, koristili neke izražajne mogućnosti u srpskoj tradiciji.
Kako i danas postoje vrhunske estete, kao što su vrhunski pesnici, tako i sa druge strane postoje tekstopisci, koji će samo zato da bi zaradili neki dinar, neke svoje doživljaje iskazati na jedan krajnje banalan način. Nažalost, ne postoji način kako da se pesme sa lascivnim i besmislenim tekstovima ukinu ili zabrane, ali uvek postoji mogućnost da svoje vidike otvorite ka drugim muzičkim pravcima.
Izvor: iserbia.rs
