Reprezentacija Jugoslavije je 1962. godine na Svetskom prvenstvu u Čileu ostavrila jedan od najvećih uspeha u svojoj istoriji – ponovljeno je 4. mesto iz Montevidea.
Uspeh sa prvog Svetskog Prvenstva održanom 1930. godine u Urugvaju ponovljen je na sedmom, u Čileu 1962. godine. „Plavi“ su zaustavljeni tek u polufinalu od odličnih Čehoslovaka (1:3), posle sjajnih igara, koje su opravdale renome koji je jugoslovenski tim stekao u međuvremenu.
Kostur tima su činili igrači koji su dve godine ranije na Olimpijskim igrama u Rimu doneli Jugoslaviji zlatnu medalju (posle tri uzastopna srebra), a ono što je zanimljivo – konačno su „pali” i Nemci. Savladani su u četvrtfinalu, a gol odluke postigao je Radaković.
Za igru koju je pružio protiv Urugvaja (3:1), Dragoslav Šekularac je od francuskog izveštača dobio ocenu 11! Sa 4 pogotka, Dražen Jerković je, sa još četvoricom igrača, podelio titulu najboljeg strelca turnira.
Selektori Ljubomir Lovrić i Prvoslav Mihajlović su na to prvenstvo vodili sledeće igrače:
Milutin Šoškić (Partizan), Vladimir Durković (C.Zvezda), Fahrudin Jusufi (Partizan), Petar Radaković (Rijeka), Vlatko Marković (Dinamo), Vladica Popović (C.Zvezda), Andrija Anković (Hajduk), Dragoslav Šekularac (C.Zvezda), Dražen Jerković (Dinamo), Milan Galić (Partizan), Josip Skoblar (OFK Beograd), Srboljub Krivokuća (OFK Beograd), Slavko Svinjarević (Vojvodina), Vasilije Šijaković (OFK Beograd), Željko Matuš (Dinamo), Muhamed Mujić (Velež), Vojislav Melić (C.Zvezda), Vladica Kovačević (Partizan), Mirko Stojanović (Dinamo), Žarko Nikolić (Vojvodina), Nikola Stipić (C.Zvezda) i Aleksandar Ivoš (Sloboda).
Sjajan nastup Jugoslavije, ali i problemi sa premijama koji su uneli veliki raskol u državni tim koji je, po mnogim ocenama, mogao i dalje od osvojenog četvrtog mesta, ostali su u Čileu 1962. u senci tadašnje fudbalske novotarije, „katanaća“. Čuveni „bunker“ je na žalost ljubitelja fudbala drastično smanjio efikasnost, ali ipak nije omeo Brazilce da odbrane titulu iako im je grubost rivala onemogućila da računaju na najboljeg igrača, Pelea.
Pošto su dva prethodna Mundijala održana u Evropi, red za domaćinstvo došao je na Južnu Ameriku. Kandidati su bili Argentina i Čile i „gaučosi“ su iz razumljivih razloga (tradicija, stadioni, interesovanje) važili za favorite. Međutim, situaciju je iz korena promenio zemljotres koji je maja 1960. godine pogodio Čile i odneo 5.000 života. Predsednik tamošnjeg fudbalskog saveza Karlos Ditborn održao je nadahnut govor pred čelnicima FIFA i zadobio njihove simpatije rečenicom: „Mi nemamo ništa – zato moramo imati Svetsko prvenstvo“!
U Čileu su redom ispadali favoriti, najpre dvostruki prvaci Italijani i Urugvajci, a onda i Španci i Argentinci, pa evropski prvaci iz Sovjetskog Saveza, sjajni Englezi, Nemci i Mađari koji su polako počeli da tonu u zaborav, a među četiri najbolje selekcije ostala je i Jugoslavija.
Jugoslavija se našla u prvoj grupi sa Kolumbijom, Urugvajom i SSSR-om. Prvi meč u grupi naš tim je igrao protiv Sovjeta, i bio je to najlošiji naš meč na turniru. Sovjeti su lako pobedili sa 2:0.
Finalni meč, Brazil – Čehoslovačka 3:1
Posle 0:0 u meču prve faze, Čehoslovaci su poveli golom Jozefa Masopusta u 15. minutu i tako nagovestili iznenađenje. Ipak, kao u četiri od prethodnih šest finala SP, na kraju se radovao tim koji je bio primoran da se „čupa“ iz deficita – u ovom slučaju Brazil. Već u 17. minutu izjednačio je Amarildo, novajlija u odnosu na tim iz 1958, da bi konačnih 3:1 postavili Zito u 69. i Vava u 78. minutu.
Reprezentacija Brazila sa Peleom u sredini
Posle poraza od SSSR-a čiji je gol čuvao slavni Lav Jašin usledile su pobede nad Urugvajem (3:1) i Kolumbijom (5:0). To je bilo dovoljno za plasman u narednu rundu sa drugog mesta u Grupi 1 i treće uzastopno četvrtfinale SP protiv SR Nemačke. U redovima „pancera“ došlo je do smene generacija, tako da u timu nije bilo mnogih asova sa Mundijala u Švajcarskoj i Švedskoj, u prvom redu Helmuta Rana i Frica Valtera.
Na tribinama stadiona Nasional u Santijagu okupilo se 55.000 gledalaca, koji su bili svedoci žestoke borbe i na kraju istorijske pobede Jugoslovena. Oni su slavili sa 1:0 golom prethodno povredjenog Petra Radakovića. Našem centarhalfu u jednom duelu je pukla arkada, ali je on odbio da bude zamenjen. Rana mu je zašivena, vratio se na teren i u svom prvom kontaku sa loptom zatresao mrežu Nemaca, na centaršut Galića u 87. minutu.
Radaković sa uvijenom glavom
Obećane premije za uspeh u Čileu naprasno su postale problem za „plave“ kojima je državno rukovodstvo poručilo da „treba da igraju zbog ljubavi prema domovini“. To je poremetilo atmosferu u ekipi dovoljno da se protiv Čehoslovačke pruži bleda partija, Jugoslavija je poražena sa 3:1.
U borbi za treće mesto, svojevrsnoj utešnoj predstavi, Čile je savladao našu reprezentaciju autogolom Vlatka Markovića, kasnije generalnog sekretara FSJ, bukvalno u poslednjem napadu na utakmici – 1:0. Gol je pripisan Eladiju Rohasu i Čileanci su tako ostvarili daleko najbolji plasman u istoriji, dok su ‘„plavi“ pauzirali punih 12 godina, pre nego što su se našli na Mundijalu u Nemačkoj 1974.
- Autor: M.LJ. IZVOR:dnevno.rs
- Photo: ————————
- Datum: subota, 03. maj 2014.
