Šta bi se dogodilo kada bi i kod nas uveli zabranu „ružnih reči“ u teatru i na filmu. U američkom i evropskom filmu psovka je normalna. Volimo mi psovku, ne samo u literaturi, nego i u životu
KADA bi u Srbiji bila uvedena zabrana psovanja na javnim mestima i u umetnosti, kao što je to učinjeno u Rusiji, državna kasa bi se prelila od naplaćenih kazni. Volimo da psujemo, to ti je!
Psovke će u novim ruskim knjigama, na filmovima i pozorišnim daskama imati status zabranjene robe. Ako bi nešto slično uveli kod nas, autori bi se našli pred hamletovskom dilemom – platiti kaznu zbog krijumčarenja ili ostati bez publike. Za neke srpske filmske stvaraoce veliki uspeh je ako makar u jednoj sceni niko nikom nije opsovao majku ili upotrebio neku drugu pogrdnu i uvredljivu reč. Ponekad je ta prosta reč prava, pa i opravdana. Često je jeftin trik… Ali, naša publika se smeje i opušta samo uz psovke.
– Ukolio bi ukinuli psovanje u filmovima, prepolovila bi se produkcija – kaže scenarista Gordan Mihić. – U svim američkim filmovima se psuje, i u evropskim je to normalno. Istina, nekada veliki pisci nisu koristili vulgarne reči u svojim delima. To je počelo prodiranjem uličnog jezika u umetnost. Ali, to je život. Verovatno mnoge situacije i osećanja mogu da se dočaraju bez psovki, ali je pitanje umetničke slobode da li autor hoće i koliko je sposoban da se na drugi način izrazi.
Kažu da Srbi psuju kao niko – na malo i na veliko. Rade to češće nego što jedni drugima žele dobar dan. Psuju i kad se naljute, a i kad se raduju. U drami „Sveti Georgije ubiva aždahu“, dramski pisac Dušan Kovačević, kroz lik Alekse, to dobro ilustruje: „Ja ne znam narod koji više psuje Sunce: Sunce žarko, Sunce kalaisano, Sunce neogrejano, Sunce lebovo, Sunce krvavo… Da sam ja Sunce, ne bi nas ni ovoliko grejao. A uz Sunce psujemo Boga, hleb, majku…“ Kako je u narodu, tako je i u umetnosti.
– Zabrane su intrigantne. Za njima se rađa želja da ih kršimo – objašnjava Dušan Kovačević. – Nije problem psovka, već da li je umesna ili nije. Kako će vojnici u rovu, u igranom filmu, da pričaju o neprijatelju?! Zamislite da finim jezikom kažu: „Ona gospoda preko puta nisu dobra, pa će nam zapaliti kuće.“ Postoje mesta gde psovka nije psovka, već sredstvo da se čovek oslobodi sresa. U savremenim američkim filmovima svaka treća rečenica je psovka. Ne samo u filmovima B produkcije, već i u klasičnim delima. I naš čuveni film „Marš na Drinu“ završava se rečima: „Drino, jebem te!“ Ali, to nije psovka, već vrisak.
Kovačević kaže da je on, ipak, za to da se uvede neki red, na prvom mestu u medijima:
– Sa druge strane, to neće imati efekta na one kojima je namenjeno. Deca ne gledaju takve emisije, ne čitaju novine… Nema načina da izmenimo njihov način razmišljanja i razgovora, koji nije u ovom svetu, već u virtuelnom. U mom detinjstvu psovke su bile ispisane na tarabi. Ograda se prefarba, ali danas se sve odvija preko interneta. Njega je nemoguće kontrolisati.
Ukoliko bi se uklonile psovke iz literature, izgubila bi se jedna veoma važna dimenzija, smatra književni kritičar Mileta Aćimović Ivkov.
– Psovke u književnosti nisu samo uzgredice, u zavisnosti koji se nivo jezika u književnom delu aktivira, umeju one da budu i važan sačinilac umetničke motivacije. Setimo se romana Dragoslava Mihailovića „Petrijin venac“, ili neke od njegovih pripovedaka, na primer „Barabe, konji i gegule“. Razumljivo je da se u jeziku takvih junaka sa socijalnog ruba nađe i pokoja psovka, kao što je logično da ona bude sredstvo grotesknog snižavanja ili, čak, izvor humora.
Sličnih primera ima mnogo. Kod Save Damjanova psuje se toliko da se iz njegovih knjiga mogu izvesti velika kola skaradnih reči. Nisu jezički čistunci ni junaci knjiga Svetislava Basare…
– Ali, manimo to – dodaje Ivkov. – Uglavnom nas psovka u jeziku književnosti prene, zagolica, nasmeje… Volimo mi nju! Ne samo u književnosti, nego i u životu. Još kako. Poznajem neke koji one stvari često uzimaju u usta. Otme se sočna psovka i kakvoj finoj dami… U inostranstvu po psovkama se prepoznajemo. U jeziku psovki običan je čovek kod kuće. Ne miriše u njoj uvek najbolje, ali mu je toplo, znano. Samo, treba reći kako psovački jezik u književnosti služi majstorima pričanja, a oni su retki, drugima uglavnom šteti i radnju im kvari. I još: više psovki od Srba imaju Englezi, ali ta nekadašnja imperija voli da druge, pa i nas, gleda sa samodopadljive visine negativnih stereotipa, pa smo im mi onda neki nekulturan narod. Ali, naše su psovke sočnije. I, to smatram važnim, često su upotrebljene da drugog ponize. A to nije dobro. Kad su uzgredice, neka ih – nek traju! Neka slobodno živi Crveni ban našeg roda i jezika!
Ne bi se dogodilo ništa da se ovde uvede zabrana korišćenja psovki u umetnosti – kaže Mirjana Đurđević, čije knjige vrcaju od duhovitosti i sočnih složenica. – Malo bi se protresla gora od psovačkih protesta i rodio bi se umiveni književni miš. Ovde prolaze i idiotskije zabrane od te, ne uvek primenom gole sile. Nisam sigurna da li i pomen golotinje potpada pod Putinov zakonik? Autocenzura obeležava naš kompletan društveni život, što mi je posebno iritantno u sferama koje bi trebalo da budu nosioci slobode izražavanja. Uostalom, kada sam o tome razgovarala sa jednom vašom koleginicom, složila se sa mnom uz glasnu psovku i opasku: „Upravo tako, ali tvoj odgovor niko neće objaviti“.
Izvor: Vecernje novosti
