Ненада Паунића (1971), кога Грочани и пријатељи знају под надимком Паун, затекли смо у свакодневној ситуацији: храњењу одраслих коња у шталама и бризи око ждеребади у падоку – простору за коње на отвореном, који се користи и за часове јахања. Рзање и повремена њиска одзвања читавим крајем… Крај својих мама по имену Апалуза и Алоја, Нина и Сунашце весело трчкарају падоком под зрацима септембарског сунца. Од љубимаца су нас дочекали и бели голубови лепезани, керуша Судбина и две мачке. Сви живе у миру и слози.
Поред „омладине“, клуб данас броји дванаест одраслих грла. Брига о њима је захтевна, свакодневна и целодневна обавеза, спада у традицију и старе занате. Подразумева чишћење штала и падока, тимарење и храњење коња, дресирање, јахање, поткивање – и још много тога. Власник клуба се о свему стара сам, уз помоћ чланова клуба и својих младих синова. Амбијент старог породичног газдинства претвореног у коњички клуб врло је посебан. Етно простор са вењаком опремљеним за седење, негованом зеленом површином и детаљима јахачке опреме, украшен је и првим јавним муралом у Гроцкој са каубојским мотивима. То је пријатно и многима омиљено место окупљања. Клуб посећује велики број људи, нарочито у летњем периоду, јер је Гроцка чувено викенд насеље где људи спајају одмор и разоноду. Неки су Ненадови пријатељи и долазе чешће, многи долазе да би јахали, остали због сликања са коњима.
Уверили смо се у гостопримство домаћина, али и квалитет домаћих јабука, које коњи посебно воле. Јер, и коњи имају своје омиљене посластице: обожавају јабуке, шаргарепе, лубеницу, цвеклу, а комшилук их радо чашћава из чистог задовољства да им коњ једе директно из руке.
Богату и здраву исхрану коњима Ненад Паунић обезбеђује захваљујући имању које снабдева коњушницу детелином, сеном, кукурузом, воћем. Љубав према коњима није случајност, већ породична традиција, а Ненад је потомак једне од најстаријих грочанских породица – фамилија Паунић је у Гроцкој око 450 година. Некада су се држали коњи за рад, тзв. вучни коњи, а 1936. године граде се штале и на имање улази јахаћи коњ, што је за Гроцку и околину био новитет. Пола века касније, 90-тих година, Ненад Паунић у шталу уводи свог првог „папиролошког“ коња, и ту почиње и његово интересовање за квотер коње и вестерн стил јахања.
Према речима нашег домаћина, квотер коњи свој опстанак данас могу захвалити ентузијастима који су развили и на ниво спорта успоставили стил јахања. Многим љубитељима коњичког спорта допадају се управо каубојски „квотер“ коњи и јахање у вестерн стилу, јер он данас представља слободу јахања. Врло је близак нашем менталитету по пријатељском и партнерском односу према коњу.
– Вестерн стил је некада био начин живота. Сам стил јахања је опуштен, у складу с природом, без ограничења на дужину и врсту стазе. Карактеристичан је и по опреми: од седла и узде, до шешира и чепсова, то је стил који се негује и потпуно је другачији од свих осталих. Коњи су веома специфични, дресирани су, екстремно су мирни, привржени су човеку и немају страх од природе. Све је прилагођено за дуго и удобно јахање.
Школовати вестерн коња равно је озбиљној дресури. Добар вестерн коњ и на најмањи контакт јахача реагује беспрекорно, креће се у свим смеровима и на свим теренима храбро, сигурно и послушно. То је стабилан и издржљив коњ који има апсолутно поверење у свог власника.
– Ово је стара школа јахања, нудимо јахачу спој природе, човека и коња, враћамо у савремену причу лепоту коњарства. Сезона јахања је од маја до октобра, са лепим временом, а прави коњари у које и ја спадам јашу целе год без обзира на временске услове. Једни смо од малобројних који одлазимо на све терене, по свим временским условима, киши, снегу, леду, специјално поткивамо коње видијама која држи чврсто коња за подлогу. Јер, коњи су ту и воле да се крећу.
Вестерн коњи су резултат природне и радне селекције – коњ је био основно средство за живот и рад каубоја који су цео дан проводили у седлу. Јахачу је било важно да коњ буде оспособљен за све терене, да ослушкује, прати и чува свога јахача.
– На коњу се не примењују никаква средства присиле, за разлику од енглеског стила јахања. Узде су увек полукружно опуштене, а ноге и листови јахача не стежу коња. Коњ има слободну главу са попуштеним дизгинима, јахач дизгине држи у левој руци, и њима даје сигнал према потреби, док је десна рука као и у некадашњих каубоја увек слободна. Јахач се само кад је неопходно користи уздама које причињава коњу непријатности, док је код енглеског стила узда константно у употреби.
И вестерн седло се разликује од енглеског, какво се већином данас употребљава. Веће је, шире и теже, због велике површине врши мали притисак на коњска леђа, а исто важи и за тежину јахача.Обликом подсећа на средњевековно, посебно због уздигнутог предњег и задњег дела. Предњи део седла има својеврсну куку за коју је каубој некада везивао ласо, а задњи део је уздигнутији како би јахач био стабилнији и сигурнији од опасности да га неко гурне или повуче са седла. И тако редом, сваки део опреме прилагођен је безбедности јахача.
Не постоји место у Гроцкој или грочанско насеље где Ненад није пројахао с коњима. Грочани знају за ове каубоје, познају их и воле да их виде:
– У пролазу нам добацују „Браво каубоју“, „Каубоју немаш шешир“ ако га нисам понео… Када би ми нешто затребало, чини ми се у свако двориште бих могао да свратим.
Коњички клуб се на својим обиласцима грочанске територије сусреће и са бројним приликама да помогне мештанима, јер јаше до најзабаченијих кућа у Гроцкој. Претходних зима, када су путеви мањег приоритета били блокирани снегом, удаљеним становницима Гроцке међу којима су и стари и болесни људи, коњари су у бисагама или на санкама доносили основне намирнице, дрва, али и преко потребне лекове.
Занимљивост је да Ненад Паунић гаји и псе, оправдавајући изреку да су коњ и пас човекови, а посебно каубојеви, најбољи пријатељи… Али, његов омиљени и главни пас је питома и умиљата црвенкастосмеђа керуша која слободно шета по дворишту и читавом комшилуку, и раздваја се од свог власника само када – баш мора.
– Од свих љубимаца, она ми је најдража. Увек иде са мном, спава са коњима у штали, највернији нам је пратилац када јашемо, први је комшија свима, пас који се радује свакоме сваког јутра. Она се зове Судбина, добила је име јер је преживела удес с аутом, спасао сам је, излечио и нешто нас је судбински везало.
Прича о коњичком клубу „Урбан каубој“ је далеко стигла. За клуб зна цео простор бивше Југославије, а чланци о њему одавно су по француским и немачким часописима за љубитеље природе. Jахачи и кочијe из Гроцке атракција су на манифестацијама и свечаностима широм Србије.
текст: З. Атић
Хвала Ненаду Паунићу на гостопримству, и фото-репортеру Микију Величковићу на доброј вољи да истражује Гроцку.
