razgovarala Milica Stanisavljević ◊ Izvor:outloud.rs
Sa svoje 22 godine, ne samo što je na završnoj godini osnovnih studija Saobraćajnog fakulteta, već je i predavač i edukator u oblasti bezbednosti u saobraćaju. Pored toga, bavi se naučno-istraživačkim, ali i uredničkim radom u okviru studentskog časopisa Taljige, a ujedno je i pokretač inicijative Centar za saobraćaj i volonter Kancelarije za mlade u Grockoj.
Ovonedeljni Outlouder koji nas motiviše svojim angažovanjima i razmišljanjima je Predrag Janjić, a u nastavku pročitajte šta je sve sa nama podelio.
Predraže, u kom trenutku si shvatio da želiš da studiraš baš saobraćaj? Misliš li da je tvoje buduće zanimanje perspektivno na našim prostorima?
Na ovo pitanje bih odgovor započeo jednom situacijom od pre 10 godina na času tehničkog obrazovanja u osnovnoj školi. Tada sam pitao nastavnicu zašto mi uopšte učimo tehničko crtanje i slične stvari, a ona mi je odgovorila kako će neko od nas iz odeljenja sutra biti inženjer i da će morati da zna tehničko crtanje. Tada sam sebi rekao da neću nikada biti inženjer. Deset godina kasnije, evo me na završnoj godini tehničkog fakulteta. U pitanju je Saobraćajni fakultet u Beogradu. I mogao bih reći da je profesija izabrala mene, ne ja nju. Ali nije sve bila slučajnost. Uvek sam voleo prirodne nauke – matematiku i fiziku.
Kako sam išao u gimnaziju tamo sam zavoleo književnost, istoriju, sociologiju, pravo i slično. Prilično sam zbunjen izašao iz gimnazije. Interesovalo me sve.
Svaka nauka je lepa. Ipak, ostao sam pri svojoj prvoj ljubavi i doneo odluku da moj fakultet mora biti prirodno-tehnički fakultet, ali i ostale nauke koje sam nabrojao imale su uticaj na moj život kroz vannastavne aktivnosti. Saobraćaj sam konačno izabrao par dana pred konkurs, zbog posla kojim bih mogao da se bavim posle fakulteta.
Moja buduća profesija ima perspektivu i saobraćajni inženjeri mogu mnogo da doprinesu našem društvu. Imajući u obzir da je saobraćajno inženjerstvo mlada naučna disciplina, prostora za usavršavanjem i nadogradnjom ima dosta. Isto tako, unutar ove profesije ima dosta poslova koje danas obavljaju saobraćajni inženjeri, a koji su neophodni svakom društvu. U današnje vreme svi smo deo saobraćajnog sistema. Čim izađemo iz dvorišta mi smo obično na nekoj saobraćajnoj površini. A inženjeri se bave da svaki taj pojedinac stigne do svog odredišta na najbolji mogući način i što bezbednije.
Pored brojnih fakultetskih obaveza, stižeš da se baviš i edukativnim volonterskim radom – u Srednjoj saobraćajnoj školi predaješ o bezbednosti u saobraćaju. Koliko ti znači ovo iskustvo i šta bi naveo kao njegove najbolje strane?
Od ove školske godine sam predavač u srednjoj saobraćajnoj školi. Držim sekcije o bezbednosti saobraćaja i ovo je moje prvo iskustvo u ulozi predavača. Još prošle godine sam prošao obuku za edukatora u Agenciji za bezbednost saobraćaja, tako da sam edukator za mlade vozače o bezbednom učešću u saobraćaju u svojoj lokalnoj zajednici. Zbog toga sam zadužen za tribine ovog tipa koje se dešavaju u mojoj opštini.
Predavanje u srednjoj školi mi veoma znači jer razvijam svoje veštine prenošenja znanja. Ovim svojim angažovanjem ja učim kako da predajem, a srednjoškolci mene uče koje tehnike da koristim i koji su to načini koji imaju najbolji efekat. Pre angažovanja u školi ja sam još na prvoj godini fakulteta pohadjao seminar javnog nastupa i govorništva, a sve iz razloga što sam se na jednom stručnom skupu javio za reč, a potom izgubio glas. Sada sam bolji u ovom, ali još uvek učim i usavršavam se.
Najbolje strane ovog posla su što srednjoškolci mogu od nekoga ko nije puno stariji od njih da čuju zaista bitne stvari na njima blizak način. To su učenici koji su 4-5 godina mlađi od mene. Naši životi su slični. Svi smo deo istog društva. Nema sukoba generacija i mislim da to ostavlja dobar efekat na njih, a kao što sam već rekao dobra strana za mene je što mi se pružila prilika da učim i razvijam svoje veštine.
Pored srednjoškolaca, ciljna grupa tvojih budućih predavanja biće i osnovci. Misliš li da će biti teško animirati ih i privući njihovu pažnju? Smatraš li da su dovoljno svesni toga kako treba da se ponašaju da bi ostali bezbedni na ulicama?
Radim na projektu „Beogradski šetač“ u okviru kojeg se ja bavim edukacijom najmlađih školaraca o bezbednosti saobraćaja. Moram priznati da nisam imao teži zadatak. Prilagoditi predavanje njihovom uzrastu mi najteže pada, a isto tako privući njihovu pažnju nije nimalo lak zadatak. Još uvek radim na ova dva problema, a njihovu reakciju imaću priliku da vidim iduće sedmice.
Mislim da mališani koji sada idu u prvi razred nisu dovoljno svesni u saobraćaju i nemaju dovoljno znanja kako da se ponašaju u saobraćaju, a sve zbog velike brige roditelja. Obično probleme opasnog saobraćaja rešavaju tako što ih od kuće voze do škole, a isto tako i vraćaju do kuće i onda nemaju brigu da li je dete bezbedno na ulici. Ali to nije dobro rešenje. Statistika Agencije za bezbednost saobraćaja pokazuje da sada imamo problem sa đacima koji su treći ili četvrti razred. Pokazalo se da oni prvi put postaju aktivni pešaci, a nemaju dovoljno iskustva. Edukacije o saobraćaju su svakako veoma dobra stvar.
Ja pokušavam da prenesem mališanima da oni sebe mogu najbolje da zaštite, a to će učiniti ako budu dovoljno oprezni i slušaju savete koje im govorim. Za najbolju bezbednost naših školaraca na ulici pored škole i policije, aktivno u saobraćajno obrazovanje moraju da se uključe i roditelji.
U proteklom periodu si posetio i neke značajne naučne međunarodne konferencije. Koje bi izdvojio i da li razmišljaš o tome da se i sam oprobaš kao jedan od predavača na nekoj od njih?
Proteklih godinu dana često posećujem seminare, konferencije i forume koji me interesuju. Te manifestacije su sjajna prilika da se nauči nešto novo, a što se ne može čuti na fakultetu ili u školi. A svakako bih izdvojio i upoznavanje drugih sjajnih i ambicioznih ljudi. To je možda i najveće bogatstvo ovakvih skupova.
Od stručnih konferencija koje sam posetio su „Bezbednost saobraćaja u lokalnoj zajednici“ kao i seminar „Prevencija povreda u drumskom saobraćaju“. “Bezbednost saobraćaja u lokalnoj zajednici” su međunarodne konferencije i održavaju se kod nas i u Republici Srpskoj. Posetio sam i jednu i drugu i na obe imao sam prilike da usavršavam svoje znanje i upoznajem inženjere i ljude koji se bave saobraćajem. Do sada sam išao kao posmatrač, ali sledeće godine ću se na ovakvom skupu predstaviti kao mladi istraživač. Radim na tome.
Takođe si i jedan od urednika godišnjeg časopisa Taljige koji objavljuju studenti Saobraćajnog fakulteta. Šta ti je omiljeni deo ovog posla?
Već tri godine sam u redakciji studentskog časopisa „Taljige“. Interesna grupa ovog časopisa su studenti Saobraćajnog fakulteta pa su naše teme vezane za saobraćaj, ali časopis je namenjen svim studentima Beogradskog univerziteta. On je potpuno besplatan, a primerak se može preuzeti na Saobraćajnom fakultetu.
Ja sam jedan od urednika u ovom časopisu i moj zadatak je da pišem tekstove. Upravo radimo na novom broju i uskoro će izaći štampana verzija Taljiga. Najlepši deo ovog posla je što istražujem neke oblasti saobraćaja, a to ne radim zbog ispita ili predispitnih obaveza, a taj moj trud mogu svi da vide. Kroz ovaj posao se, takođe, usavršavam. Od starijih kolega i asistenata dobijam konstruktivne kritike koje utiču na moj način pisanja, istraživanja i sagledavanja stvari.
Pored svega navedenog, pokrenuo si i inicijativu Centar za saobraćaj. Šta je njen cilj?
Centar za saobraćaj je moj pilot projekat koji će za cilj imati da okuplja studente saobraćaja da kroz svoje radove i razmatranja rešavaju konkretne probleme. U zavisnosti od ozbiljnosti, možda ćemo moći i da utičemo na rešavanje tih problema.
Želela bih da iskoristimo priliku da najavimo i tvoju tribinu, koja će se održati 1. decembra, u Grockoj, a za koju je ulaz besplatan. O čemu će na njoj biti reči i šta zainteresovani mogu da očekuju?
Da, 1. decembra će biti organizovana tribina u Grockoj na temu „Bezbednost saobraćaja“. Imaću tu čast da budem predavač na toj tribini, a moći će da prisustvuju svi koji žele da čuju podatke koji su vezani za našu državu. Tribina je pre svega posvećena mladim vozačima, zato što je to grupa koja ima najveći rizik od stradanja u saobraćaju. Na tribini imaće priliku da čuju i korisne savete kako da spreče veće posledice, a i da nauče neke stvari koje sigurno nisu znali.
Razmišljaš li nekad o tome gde vidiš sebe za deset godina? Koje bi bilo tvoje idealno radno mesto?
Tokom studiranja radio sam sezonski mnoge poslove. To je način na koji sam sebi obezbedjivao dodatni džeparac. Ipak, sebe normalno vidim u svojoj struci. Konkretno radno mesto ne znam, ali voleo bih da radim na pozicijama gde se upravlja saobraćajem i projektima u saobraćaju. To su pozicije gde se rešavaju problemi efikasnosti i bezbednosti saobraćaja. Mene to najviše interesuje. Ali ne bojim se nijednog posla, sve dok je on pošten.
Za kraj, otkrij našim čitaocima kako izgleda jedan tvoj radni dan i koji bi bio tvoj savet za pravljenje balansa između obaveza i vremena koje posvećuješ sebi?
Ja sam ranoranilac. Radni dan mi počinje oko 6 ili 7 časova ujutru. Svako jutro počinjem kafom, čašom vode, a ako ima ratluka uz kafu onda je to dobro jutro. ????
Svaki dan idem na fakultet, tako da moje obaveze su prepodne na fakultetu, a posle fakulteta organizujem vreme za „obaveze“ kako si rekla. Ako su to obaveze koje sam ja sam sebi nametnuo i koje ja volim, nema potrebe da pravim razliku između obaveza i vremena koje posvećujem sebi. Ja uživam u svojim obavezama. Zapravo, meni je teže ako nemam šta da radim. Naravno ima obaveza koje su nametnute i koje „moraju“ da se izvrše, i kod takvih obaveza nema prostora za manevrisanje.
Najbolja organizacija je red, rad i disciplina. Dok sam disciplinovan i izvršavam svoje obaveze i ideje koje sam zamislio na skladan način, nemam problema. Umor rešavam druženjem. Nikada sebi nisam uskratio priliku za izlazak ili kvalitetno društvo. Na taj način punim baterije. A takodje, volim uveče da čitam knjige. To je strast iz gimnazije koja me nije napustila ni tokom fakulteta. U poslednje vreme čitam motivacione knjige i daju mi dodatni vetar u leđa.
Na kraju bih rekao i drugim čitaocima, mojim vršnjacima. Ja dosta volontiram i uživam u tome. Ne gledam svet kroz novac. On se potroši i rezultati su kratkotrajni. Volontiranje daje poseban užitak, a rezultati su nešto što zauvek ostaje iza nas i podseća nas da treba da nastavimo da radimo.
