Умчарачка Основна школа „Мића Стојковић“ обележила је данас јубилеј, 40 година од отварања нове зграде у којој је школа од тада смештена.
Овом приликом ученици и особље школе припремили су свечани програм на чијем је почетку присутнима приказан документарац „На трагу сећања“ о времену изградње нове школске зграде, тада најмодернијег образовног објекта у Србији. За документарац сећања су призвали тадашњи, али и данашњи натавници, ученици, радници, као и архитекта школског здања.
Након документарца уследио је наступ фолклорне школске секције а затим је присутнима представљен првонаграђени литерарни рад на тему „Моја школа“ који је расписан поводом овог јубилеја. Пред присутнима свој рад прочитала је награђена ученица, Теодора Јоксимовић, ученица IV/2.
„Постоји једно село, једна улица, једна зграда. Село је велико, улица је мала, а зграда весела. Та весела зграда – то је моја школа.
Свакога дана са осмехом на лицу крећем у своју школу. Осећам се важно, попут хероја по коме она носи име. Најпре наилазим на широм отворену капију која је знак добродошлице свима. Она ме уводи у прелепо и велико двориште, које сада у овим зимским данима личи на снежну разгледницу. По лепом времену двориште краси разнобојно цвеће расуто по зеленом тепиху, прелепо игралиште, паркић… У једном делу дворишта налазе се споменик народног хероја Миће Стојковића, који поносно гледа на нас ђаке и подсећа нас да марљиво учимо и будемо вредни.
А онда, насред дворишта, велика а топла, сама али не и усамљена, сива али весела, непомична али жива – стоји моја школа.Она је толико велика, да сам, када сам је први пут угледала, помислила како ће ми у њој бити хладно. Али не, преварила сам се! У њој ме греју осмеси мојих другова и другарица, брижни погледи мојих наставника и разиграна срца потајних симпатија. Када је видите онако саму, усправну, као неког гордог војника, помислили бисте како је усамљена. Али није!Њене учионице, ходници, кабинети, пуни су дечака и девојчица жељних знања и доживљаја. А то што је сива, уопште не значи да је тмурна. Напротив! Моја школа није обојена веселим бојама, али се у њој увек чује весела дечја песма и граја што, попут дуге, прошарају и осветле и обоје и украсе читаву школу и учине је веселом. И знајте, то што она стоји непомична, не значи да она никуда не иде. Не, она много шета и путује. Свако од нас, после часова, носи је у својим мислима. Када пођемо на распусте, носимо је у својим грудима, а убеђена сам да ћемо је, када одрастемо, заувек носити и у својим срцима.
Иако знам да сам само један делић ове школе, само једно од мноштва деце која су је похађала, она је ипак један велики део мене, мој пут ка новим знањима. Зато је за мене моја школа посебна.“
Поред првонаграђене ученице, комисија је одлучила да посебним захвалницама награди три ученице првог разреда – Емилију Николић, Лену Петровић и Катарину Јеремић.
У холу школе овом приликом је отворена и изложба старих фотографија из историје школе као својеврстан времеплов који нас води до далеке 1976. Године.
Испред Градске општине Гроцка, јубилеју су присуствовали заменица председника општине, Живадинка Аврамовић, заменик председника Скупштине општине, Владимир Трајковић и члан Општинског већа, Живадин Митрић.
Господин Митрић се у име општине обратио присутнима и сам се вративши четири деценије у прошост, када је био студент, а нова школа почињала да се гради.
Господин Владимир Трајковић је уручио директору школе, Влади Бокићу и симболичан поклон, уметничку слику насталу на једној од Ликовних колонија.
Фотографије са прославе јубилеја можете погледати ОВДЕ.
гроцка.рс
