Prvi vesnik sukoba između Srba i Turaka javio se u Grockoj 1799. godine još dok je Mustafa-paša bio živ. Vojska Mustafa-paše, koju je predvodio njegov sin Derviš-beg, stigla je do Grocke idući u susret odmetnicima Pazvan Oglua. U ovoj vojsci bile su i jake srpske čete pod komandom Stanka Arambašića i Karađorđa Petrovića. Odsustvo pašine vojske iz Beograda iskoristile su dahije i u gradu preuzele stvarnu vlast. Primorali su Mustafa pašu da srpske čete odmah raspusti i on je u tom smislu poslao uputstva svom sinu, po glasniku, u Grocku. Derviš aga je postupio po nalogu, raspustio je srpske čete u Grockoj a on produžio na vidinskog odmetnika sa turskim četama.
Karađorđe se u Grockoj pozdravio sa Stankom Arambašićem i sa svojim drugovima otišao u Topolu, a Stanko, inače veliki junak i dobar vojskovođa, u Smederevo. Tu ga je, ubrzo potom, njegov dobar drug, Turčin Balota, na prevaru ubio.
Ohrabreni ubistvom tada najistaknutijeg Srbina, Turci krenu da poseku i ostale znamenitije Srbe. U gročansku nahiju došao je Mula Jusuf. Gročanski muselim je uspeo da na prevaru domami i ubije poznatog kneza Stevana Palaliju iz Begaljice. Palalija se među prvima bio uključio u borbu protiv dahija. Već 1800 godine s njim su se povezali, preko Stevana Stanoševića iz Belog Potoka, Hasan beg i Mehmed aga Konjalija, obojica iz spa hijskog reda, u cilju organizovanja zajedničkog napada Turaka i Srba na dahije, ali do napada nije došlo.
Pogubljenje Stevana Andrejevića Palalije opevao je narodni pesnik, ističući ga među prve srpske knezove, što je Palalija uistinu i bio:
,, .. . Prvog srpskog kneza prevariše Domamiše kneza Palaliju i u Grockoj njega pogubiše.
I Gagića Janka, buljubašu,
Iz Boleča, sela malenoga . .“
Jedan odred vojske Mula Jusuf pošalje u Boleč da uhvati Janka Gagića, buljubašu. Turci ne nađu Janka koji se sklonio u šumu, ali nađu i uhvate njegovog sina. Došli su do mesta na Bolečici i tu hteli da ubiju dete. Tada se Janko, koji ih je pratio kroz šumu, javi:
,,Ako je vera, Turci, da ćete pustiti dete, ja ću se predati
„Tvrda je vera!“ — kažu Turci — ,,dete ćemo pustiti, a tebi šta bude“.
Janko izađe iz šume i preda oružje. Turci puste dete, ali Janka na tom mestu ubiju. Turci su o Janku dosta znali, jer se on pročuo junaštvom u borbama protiv Pazvan Oglua, kao pripadnik srpskih četa koje su pomagale Mustafa pašu beogradskog.
Pred ustanak 1804. godine pomamni Turčin je ovako pevao:
. . . „Dok pogubim do dva Čarapića Iz potoka Belog kod Avale Koj su kadri na Vračar izići U Beograd Turke zatvoriti Oni su paše a ja sam subaša Dok pogubim protopop Nikolu Iz lijepa sela Ritopeka On pašuje a ja subašujem . .
Mula Jusufu je u toku njegovog boravka u Grockoj pošlo za rukom da pogubi i trećeg znamenitog Srbina, Marka Čarapića, koji je bio prvi obor-knez tek ustanovljene gročanske nahije, Turci su ga uhvatili u selu Kaluđerici gde je bio na kumstvu i odmah su ga posekli.
Kada je Vasa Čarapić čuo da mu je brat Marko posečen, odmah se odmetne u šumu iako gora još nije olistala, jer je bio februar mesec. Kada je primetio prvi list gloga da se razvio, Vasa kao svoj dar stavi cvancik na drvo, opali pištoljem i kaže:
„E, čik sada, turo! (u poteru za njim). Gora olista, Vasa dobi krila!“
Vasa je okupio dobru družinu. S njim su bili Živko Mihailović iz Umčara, koji je u oba ustanka bio i hrabar ratnik i mudar upravljač, zatim Vesa N, iz Kaluđerice i mnogi drugi. Sa njima se odmah pridružio Karađorđu.
Upravo tih dana krdžalije Alije Gušanca zaplenile su vrčinsku stoku i poterale pred sobom u Beograd. Vasa Čarapić to dozna, sačeka ih u selu Leštanima na mestu zvanom Krečane i žestoko ih potuče. Oteo je stoku i vratio narodu, ali je došao i do velikog plena u oružju i opremi, što je dobro došlo ustanicima.
