– Stvarno, priznajem. Kriv sam – rekoh u kasnim večernjim satima gledajući u televizor, onako, više za sebe.
– Naravno da si kriv. Ja sam to odavno govorila – nadoveže se na to kroz osmeh moja životna saputnica. Njoj sam, naravno, kriv. Po difoltu i po opredeljenju.
Na programu jedne od televizija sa nacionalnom frekvencijom upravo se završavala reklama za novu seriju. Indijsku.
– Mala nevesta upravo je dobila svoju sestru suparnicu – procedio sam sebi u bradu.
– Ama, šta to pričaš – bunovno me pogledala moja draga.
– Ništa, pusti – odgovorio sam i pritisnuo dugme na daljinskom. I opet. I opet. I još nekoliko puta.
Zapravo više nisam ni gledao šta se dešava. Samo sam vrteo kanale i vrteo po sećanju.
Ima tome nešto malo više od dve godine. Pozvan sam, kao urednik i ljubitelj pisane reči na promociju romana slavnog i velikog Amitava Goša, indijskog pisca. Ugledna izdavačka kuća Laguna objavila je pred Sajam knjiga dva romana ovog vrsnog spisatelja. Sa užitkom sam slušao njegovo izlaganje i sa nestrpljenjem čekao da postavim pitanje kada će i da li će Laguna prevesti njegov fantastični roman „Kalkuta hromozom“… Kada sam konačno dobio reč i postavio pitanje, veliki pisac je bio prijatno iznenađen. Posledica toga bila je da sam posle dobijenog odgovora imao tu čast da nekih pola sata provedem u ćaskanju sa njim i Njenom Ekselencijom – Nengče Luvum, ambasadorkom Indije.
– Šta vi, kao novinar, mislite, šta bi trebalo uraditi da indijska kultura dopre više do Srba i Srbije – upitala me prijatna žena.
– Poklonite joj televizijske serije – odgovorio sam kao iz topa. – Tako će početi da vas prate. Srbi obožavaju televizijske serije. A industrija Bolivuda je jača nego ona u Holivudu – rekao sam i time zabeležio kod Goša još jedan poen.
Napomenuo sam da bi sigurno trebalo probati na Pinku, jer će „ulaz“ na RTS ipak biti dosta težak. Nacionalna televizija teško je davala svoje termine za sapunice iz inostranstva. Još onda su nam radije voleli predstavljati sve svoje serije rekordne gledanosti – po ko zna koji put.
Ispostavilo se da sam bio u pravu.
Nekoliko meseci kasnije, Pink je najavio da će među već brojne hispano serije uvrstiti i jednu indijsku – pošto im se turske serije na programu nisu baš „zapatile“.
I tako se rodila „Mala nevesta“ na ružičastoj televiziji. Negde u maju 2011… Ako se ne varam…
Kriv sam. Prvi put. >
Drugi put sam bio kriv kad sam, zajedno sa novinarima Kurira, pitao tadašnjeg ambasadora Turske, Ali Rizu Čolaka, da li gleda svog „imenjaka“ Ali Rizu u seriji „Kad lišće pada“. Kao iz topa je odgovorio da gleda samo seriju posvećenu sultanu Sulejmanu (u originalu, ova serija se zove „Veličanstveni vek“). Nepunih mesec dana kasnije – na Prvoj televiziji su krenuli da opipavaju puls koju bismo tursku seriju želeli u budućnosti da vidimo…
Eto. Kriv sam. I drugi put.
Neću više da pričam o serijama. Barem ne u javnosti. Možda nekom padne na pamet da snimi novi nastavak „Boljeg života“. Ili „Bele lađe“. Ili Sela što gore dok se baba češlja. Pu, pu, daleko bilo. Žao mi je, samo, što sa ambasadorom Velike Britanije, Francuske, ili pak Italije, nisam bio u prilici da razgovaram o ovim temama. Mislim, ipak, da bismo bolje prošli.
______________________________________________________________________________
Aleksandar Bećić je autor romana „Svi naši razvodi i ostale porodične priče“. Napisao još dve drame, dve zbirke pesama, jednu priča, kao i četiri (još uvek neobjavljena) romana. Četvrt veka u medijima kao novinar, voditelj, urednik, PR menadžer. Ponosan otac. njegov blog možete pratiti na sledećem linku ( klikni ovde ) gde zaista ima mnogo zanimljivih kolumni, a nadamo se da će ih biti još više.
