Prvo bih da napomenem svima koji čitaju ovaj članak, da je on napisan iskljičivo nekom mojom analizom, zasnovanoj na dogadjajima koji su me zadesili od onog trenutka od kada sam jedan od uredništva GrockaInfo, kao i dogadjajima koji su me pratili kroz čitav život. Ne želim nikog da vredjam niti napadam, tako da bih zamolio sve one ljude koje misle da su se našli u ovome, ne zovu i ne insistiraju da se tekst menja. Ništa ne tvrdim, niti demantujem, ovo je moj lični stav.
Politikom se ne bavim od 2002-ge ili treće, nemojte mi zameriti više se i ne sećam. Znam da sam kao klinac, sa nekih 11 godina, trebao da putujem na rekreativnu nastavu sa školom u neko poznato Hrvatsko letovalište. Bilo uplaćeno sve i očekivao se taj dan s nestrpljenjem. Mi klinci isplanirali sve unapred, te kako ćemo zezati devojčice, te kako ćemo se igrati ovoga-onoga. Nisi mogao u to vreme videti srećniju dečicu od nas. Tv niko i nije gledao, niti je bilo ovoliko programa. Retko ko je imao i TV u boji. Jedino što smo pratili u to vreme je crtać na Jutarnjem programu tadašnjeg RTB-a prvog programa i nedeljom uveče na drugom programu dugometražni crtać. Sve vreme ostalo smo „blejali“ napolje i igrali se igara koje su danas proglašene za nebezbedne. Da pojasnim-vozili smo bicikle bez ikakve zaštite, klackali se na improvizovanim klackalicama, pravili praćkice.. Prosto se pitam kako preživeh?….
I u to doba, nekih nedelju dana pred polazak, nama otkazaše letovanje! Nismo mogli da verujemo. Pa zašto,pitasmo svoje? Nismo ni slutili tada šta se krilo iza odgovora da su se neke čike posvadjale, i da zato ne možemo da idemo. Elem, od tad i to ne samo ja, već cela moja generacija poče da prati šta se dešava. Od toliko igračaka koje smo imali samo da uperimo prstom, toliko letovanja, odjednom neimadosmo ni da jedemo. Takve stvari te kao deteta jako pogode. Počeh da vrtim ona dva-tri kanala što smo imali, u nadi da ću pronaći odgovore. Počeh da gledam i skupštinu od sve čežnje da pronađem odgovor. I kako ću ispostaviti kasnije da je to moja najveća greška u životu. Nekako mi se čini da u ovoj zemlji neznanje mnogo bolje prolazi… U to vreme odkad počeh da pratim šta se dešava, videh svašta. Prvo sam video nekog gospodina koji je govorio kako niko ne sme da nas bije, kako će svi dobiti svoje plate .Uf ,rekoh, ovaj lepo kaže. Pa plate, to treba mojima, baš sam video novu igračku koju sam nameravao da kupim i tražih pare od mojih, a oni mi kazali da nemaju jer im nije bila plata. Znači pošten neki čovek, mudro govori. Lele,što priča. Ma svaka mu na mestu. Prodje neko vreme, te ja da upitam moje jel bila ta plata da kupim tog legendarnog Himena. Jok bre ajde idi u svoju sobu. Oh, kako su svi postali nešto mrzovoljni, to sam inače primetio tih dana i to ne samo moji nego i ljudi na ulici. Znam učili nas da prvi kažemo „Dobar dan“ starijima, oni nam ljubazno odgovarali a sada odjednom samo što ne kažu ma beži bre dete…….
Al me zeznuo onaj čika, pa on nije dao plate izgleda. Ne volim ga više, zeznuo me (znate to već kakav je osećaj kod deteta) . Upalim tv , i videh nešto što mi dade nadu… Neki drugi čikica koji se bori protiv ovoga što me slagao da će biti plata. Jeste, malo me plašio sa onom bradom, ali ovaj baš ne staje da smeni „ovoga“. Okupio ljude, ljudi klikću: „SVI SVI SVI“, joj još se naježim kada se toga setim. Odoh ja da kažem mojima da ja odoh za grad. Keva počela da plače, a ćale me tako udario (verovatno bi po sadašnjem zakonu o dečjim pravima otišao na doživotnu robiju) da sam odustao od te ideje i počeo sam čak i da mrzim tog čiku jer sam dobio batine zbog njega. To se na kraju ispostavilo da je dobro i sad mi nekako drago kad mi Ćale kaže da me nije bio ne bih postao ovakav. Mada ja dobio batine, a Ćale otišao kod tog Čike. I danas dalje je za njega. Šta sve ne kaže za njega, al opet sa njim…….. I ne znam kako, al i taj Čika ode iz mog života, nestade. Opet se vratih na skupštinu… Opet sam ljudi sa osmehom, pa evo ga ovaj neki debeli, sada mi već glupo da nekog zovem Čika, čovek koji se bori protiv svih ovih što me lažu. Auu al je hrabar, vidi pa on se nikog ne boji, poliva ove druge sa vodom, gle iznose ga. Pa bravo majstore ti si moj idol. Ostavimo sada njega, vratiću se kasnije….
Kretoh ja u srednju. Lele što teška vremena. Nemamo para ni za markicu ni za užinu. Što si jeo kući-jeo si. A za prevoz me i nije bilo žao iz prostog razloga-Nije ga ni bilo, smrzavali smo se kad dodje zima, auuuuu. Pa gurali smo i autobuse uz Brestovik samo da dođemo do kuće. I onda u tom nekom besu na sve i svom tom očaju, odjednom neka dešavanja. Počele škole da štrajkuju, neki ljudi se okupljaju. Odoh ja opet na prokleti TV da vidim… Kad stvarno, neki lupaju u šerpe, protestuju, prozivaju režim. Dobro je, neko se opameti, pomislih u sebi. Gle, eno ga onaj čikica s početka priče. Ček da pojačam da vidim šta sad laže… Sad je već postao iha-ha Čikica, nije više samo govornik… Priča on, te kako je to samo „šačica“ ljudi te ovo te ono… O, kako me iznervirao. Brzo dohvatim fiksni da zovem drugare. . Ne radi, pa gde baš sad? Mora da je napadao sneg na žice. Izađem napolje, protresem banderu.. Oho-ho, evo ga signal, doduše krči al ga bar ima. I tako se mi dogovorimo da odemo na lice mesta da vidimo o čemu se tu radi o toj „Šačici“ ljudi…
Dolazimo na trg, centar BG-a. Auuuuu, šta je ljudi, pa jer onaj zna šta je šačica? Nikad mi matematika nije išla od ruke, l kako god da pogledam pa nemoguće da je baš tolicno ljudi. Videh i likove iz škole. Gle imaju transparent. Priđeh da se pozdravim i da vidim šta tu pametno piše.. Gde ste bre đilkosi,šta ima? Evo došli malo u zezanje, nema nigde bolje nego ovde. Ček, ovaj reče u zezanje? Kako bre zezanje, ja mislio ozbiljne stvari? Osvrteh se malo. Studenti se druže, pričaju, vidi pa ovi se i „žvalave“ ovde, pa zar ne menjamo vlast? Videh i transparent što su moji ispisali ovako je glasio: “Mi smo ovde samo zbog riba.ETŠ Rade Končar”. Pa kako bre? Razočarasmo se i ja i drugari. Ispade da je onaj s početka priče bio u pravu kad je rekao „Šačica izmanipulisanih studenata“. Okretosmo se i krenusmo kući. Ali kud? Trg prepun, ulice zatvorene a Milicija stoji sa strane i ne dozvoljava nikom prolaz. Videh ja jedan milicajac se sklonio da zapali pljugu, pokažem ja ovima mojima na prolaz. Provuko smo se mi, lele lele le. Samo što smo stupili na Kolarčevu ulicu, stvori se kordon i pravo ispred nas. Viče odbij, vraćaj se nazad. Pa gde nazad, ja bih kući (setio sam se ćaletovog šamara) ubiće me moji. Aman odbij! Kad ne leži vraže, odjednom sva masa one šačice krete za nama i poče da laje, e ali bukvalno. Poče cela ulica AV AV AV AV AV…… i tako u nedogled .Joj jadan ja, ispred mene kordon, neki se hvataju i za palice a iza nas na hiljade ljudi. Napravismo još gore sad. Ovi ispred me kude, iza čestitaju. Ispred nas nazivaju izdajnicima, iza herojima… Ma nazivajte me kako hoćete (mislim u sebi) samo nas puštajte kući. Već mi trne obrazi na pomisao šta me čeka… Elem, jedva smo se nekako izvukli.
Kasnije se ispostavilo da iako je to imalo uspeha, i da je bar Beograd bio da nazovemo „Slobodan grad“, neko nas opet grdno zeznuo. Ništa bolje nije bilo, čak i prevoz postade gori. GSP zamenili neki turistički busevi, počelo da se plaća na sve strane. A i onaj „Čika bradica“ izgleda ispalio nekog lika koji beše sa njim u koaliciji i šutnu ga kao da nije ni postojao….. Proživeh ja i bombardovanje. Moram priznati, meni je ono dobrodošlo. Ali pre nego što me optužite da sam izdajnik, pročitajte i zbog čega… Te 1998 god smo trebali da idemo na ekskurziju u Mađarsku. E u Mađarsku! Prvi put ću kročiti na neko tle a da nije Jugoslavija. I da ne poverujete, priča ista kao i 1991g.! Kao da prolazim ponovo isto. Zabranili nam ekskurzije, kažu ovoga puta zemlja u ratnoj opasnosti. Pa zar opet? Kakve smo sreće, ova moja generacija bolje i da se nije rodila… Mada se sve smiri te godine, i odosmo mi. E kako nam je bilo super. Smejali smo se Mađarima kako smešno govore, ma super nam je bilo… Početak 1999g. opet počinje priča o ratnom stanju. Moj dobar drug, inače pripadnik Romske nacionalne manjine, imao rođake u Austriji i oni njemu stalno govorili da će biti rata tj. bombardovanja i da dođe on kod njih. Mi smo mu se prvo smejali, međutim toliko poče da se priča o tome da i nama neka strah dođe. Popustismo svi u školi. Ja „Vukovac“ u osnovnoj, sad dal jednu ili dve prelazne ocene imaše. Prolazi godina, a rata nigde. Kuku padosmo mi svi redom godinu! I to da je neka nego završna… U svakom slučaju kad su pale prva bombe, meni i mojim đilkosima iz škole to došlo kao kec na desetku. Mada smo polagali diplomski za vreme vazdušne opasnosti, ali nekako nas je sve to ojačalo i završismo i taj diplomski…. Završi se sve to. Ja završio školu, počeo raditi tu i tamo….
Znam da sam se vraćao sa posla i videh neke ljude da dele nešto, neke letke… Oooo, pa to onaj moj „debeli“ što ga pomalo gotivim. E jedini me on nije razočarao, kad nešto pomislim. I kako bilo, malo po malo smutiše mene da uđem kod tog, ajde da ne budem grub zvaću ga „Činovnika“. Borio sam se svim srcem za ideju, mada mi se nije svidelo što ovi moji neće da se udruže sa ovom velikom grupacijom, koja se tad udružila u jednu. Pa čak su i imenjaci bili. Pitaše ja zbog čega nisu i dobih odgovor te izdajnici te ovo-ono. O kako te povuče da pomisliš stvarno da je tako. Prošlo je izvesno vreme. Ovaj imenjak od ovoga moga deklasirao tadašnju vlast. Počeli opet protesti. Ja sav srećan, po ko zna koji put s tim razlogom. Izadje narod na ulice, slomi otpor vlasti. Konačno sloboda. E “kukala nam majka“ ako je ovo ono, zašta se narod borio. Ja prvi to kažem. Nego da nastavim dalje sa onim mojima iz „Činovništva“…Videh ja posle izvesnog vremena smenjuju se ljudi koji su zajedno sa mnom obijali pragove i borili se za neku ideju-za bolje sutra. Dolaze sve neki novi i postavljaju se na, što bi rekli, direktorska mesta. Jednom ja pitaše što smenjujemo čoveka, znam ga dobar čovek. Zažalih što pitaše! Takvu sam grdnju dobio posle O.O odbora da nisam više ništa usudio se pitati ikada. Da stvar bude još gora, firma u kojoj sam tad radio bila od ovih što su izgubili, te mi lepo dadoše otkaz jer sam u njihovom suparničkom timu. Ne, nema to veze kod nas to radno mesto da daje ili ukida stranka, nije to zbog toga, firme kod nas u državi ne funkcionišu tako. Otpuštamo te zato što si višak radne snage. Takav odgovor sam dobio. Ma koji višak, primiše još jedno 20 ak ljudi na moje mesto a ja višak? Ovi moji iz „činovništva“ sve to znaju, al vidim ja drugi ljudi dobijaju poslove a mene i par nas koji smo od samog početka tu niko ne ferma. I dignem ruke od svega, lepo se ispozdravljamo, onako „srčno“, jel, i svako na svoju stranu. Kako mi je tad krenulo. Nađoh posao kao nikad do tada. Nisam se štrecao i samo sam se smejao….
Pitate se već, verovatno, a što ja sve ovo napisah? Pa posle toliko godina odmaranja od svih političkih dešavanja u maju dobih poziv, kroz neformalni razgovor sa mojim poznanikom, da pokrenemo GrockaInfo portal. Moram priznati da me je dugo nagovarao, nekako mi sve to delovalo sumnjivo. Mada svi moji stavovi se poklapaju sa njegovim i imamo slična razmišljanja. Zbog tih razloga i pristadoh. E sad pošto godinama sam bio politički dezinformisan, reših malo da saznam šta se dešava i dešavalo prethodnih godina. Uopšte mi nije trebalo mnogo. Verovali ili ne, apsolutno je sve isto. Samo što je Žika sad prešao kod Laze, a i Gile i Mile se udružili a do juče se nisu podnosili. Svi pričaju istinu a svadjaju se. Situacija kod nas je ravna katastrofi! Kod svih političkih stranaka vlada, takoreći, komunizam a sve se bore navodno protiv njega. Na sednice bilo koje stranke, grupacije se unapred zna kako se mora glasati. Ne sme se odstupiti od naredjenja iz vrha. Beograd najbolje zna kako će nama biti bolje, a ne mi. Ni „d“ od demokratije nema. Posle tolikih godina, sada već i decenija uvek je kriv prethodnik za stanje u koje se nalazimo. Pa nije bitno to što je on bio pre deset godina na vlasti, ali eto bas „taj“ je kriv i mi ne možemo zbog njega sledećih deset godina napredovati. Najgore niko nikad ne odgovara za ta svoja nedela i ako se Vlast kune da ima dokaze kako je baš taj oštetio budžet,ili ukrao nešto. I tako u krug! Moj lični stav je da u Grockoj, mada i u Srbiji, nema ozbiljne stranke i grupacije koja će nas izbaviti. Verovali ili ne u svim strankama postoje različite struje koje se bore između sebe samo da bi bili u nekoj fotelji. Pa se onda bore da ostanu sa ovima ili onima, ali da budu na vlasti: A gde smo tu mi? Dok mi dodjemo na red, skapasmo. I najgore je kad ovi drugi svrgnu ove prve sa vlasti jer su se pridružili kao nekome, i oni postanu isti kao i ovi što ih skinuše,i njih kupi ovaj isti što kupi ove prve. Eto prepričavajuči u kratkim crtama moj život, a siguran sam i većine Vas koji ste sličnih godina, pokušah da Vam objasnim situaciju u kojoj se stanovništvo nalazi i da skrenem pažnju da trebamo „debelo“ razmisliti o svemu što se dešava.
