Hvala Milinku. Stvarno, hvala mu. Zbog njega je Deda Mraz zaobišao Srbiju u širokom luku. A i šta će nam taj izmišljeni Deda Mraz, kada su mu garderobu promovisali marketing stručnjaci Coca Cole pre nekih 100 godina.
Šalu na stranu.
Hvala Milinku što je ulio nadu mnogim dobrim ljudima da nisu usamljeni u svom dobrotvorstvu… Hvala mu i na tome što je vratio osmeh na lice onima koji su pronašli njegove poklone.
Nažalost, malo je Srbiji jedan Milinko.
Toliko se sirotinje nakupilo, da naprosto više ne možeš ni da proceniš da li čovek koji (još uvek ponosno) pored tebe hoda ima u svom džepu 50 dinara, hleb da kupi. Sinoć sam se, idući ka autobuskoj stanici, uverio u to. A naivno sam se, pre nekih 12 godina, nadao da će preturanje po kontejnerima postati prošlost.
Da li znaš, čitaoče moj dobri, koliko je ljudi u ovoj zemlji na ivici egzistencije? Zvanični podaci iz juna ove godine kažu – 200.000 porodica. U međuvremenu – situacija se pogoršala. Sad, pred samu novu godinu, malo mi je mučno da gledam čoveka koji je do pre šest meseci bio zaposlen, kako zbunjeno gleda u kontejner sa smećem i pretura stidljivo, tražeći ni-sam-ne-zna-šta. U glavi verovatno prebira da li je mogao koji dinar da uštedi da nije pušio. Ili da nije seo u taksi, da stigne na vreme na posao pre nekih godinu dana.
Pita se taj čovek šta da kaže ženi. Kako decu bez poklona u rukama da obraduje za doček 2013?
I čeka. Deda mraza. Milinka. Bilo koga.
A onda ga za dlaku promaši neki službeni crni automobil sa zatamnjenim staklima i rotacijom, naravno, iako više na ulici ni gužve nema. Kako nema? Pa lepo… Taj zbunjeni-do-pre-šest-meseci-zaposleni-čovek noću kopa po kontejnerima, da ga ko ne vidi. A danju pokušava da pronađe posao. Kog nema.
Zamislite, samo, kako bi država lako, za jedan dan mogla da organizuje mnogo onih koji bi bili Milinko? Kada bi samo u jednom jedinom danu od 365, koliko ih ima u godini, svi lokalni, regionalni i državni zvaničnici, poslanici, sekretari, šefovi kabineta, zamenici ministara, pa čak i ministri odlučili da ama baš sve sastanke održe u svojim kancelarijama (pa kome treba neka dođe) ili da se telefonski dogovaraju (kad može telefonska sednica vlade, zašto ne bi mogle i druge sednice), uštedelo bi se barem pet cisterni goriva. Sto tona goriva, ej!
Zamislite kada bismo i direktorima, zamenicima direktora, tehničkim direktorima zaposlenim u nekim drugim državnim organima, agencijama, biroima, direkcijama i inima rekli da taj jedan dan u godini ne idu kolima, nego da se upute peške ili javnim prevozom? To je još barem deset cisterni goriva. A i to sam oprezan u proračunu!
Pa kad bi se sve to preračunalo u pare, da li ste svesni koliko je to poklon paketića??? Samo za klince??? Da li znate šta bi se sve moglo uraditi i koliko bi se osmeha moglo na lica vratiti kada bi svakog meseca bio uveden taj jedan dan, u kom nema vožnje?
Koliko bismo onda imali onih koji bi bili kao Milinko…
Naivan sam?
Jesam…
nastavak pročitajte ovde
