Svetlana Urošević iz Grocke sakuplja sekundarne sirovine po kontejnerima da bi usrećila još siromašnije
Podseća na likove iz bajki, one koji za razliku od ohole braće, podele koru suva hleba sa neznancem, ne očekujući nagradu. Gročanka Svetlana Urošević deluje potpuno nestvarno, u svoj današnjoj trci za novcem i prestižom. Vlasnica kuće u raspadu, bez posla, usred lične zdravstvene i finansijske krize, bavi se aktivno humanitarnim radom i skuplja pomoć za desetine siromašnih porodica. A to radi sakupljanjem sekundarnih sirovina po kontejnerima – papira, plastike i gvožđa i prodajući ih!
– Nema cene kada vidiš da si nekog usrećio. Mi ovde u Beogradu i ne osećamo toliko krizu, kao u unutrašnjosti. Ne shvatamo koliko smo srećni u odnosu na veliki broj ljudi u Srbiji i na toliko gladne dece – ovako je opisala razlog što je pre pet godina osnovala Humanitarnu organizaciju „Pepeljuga 21. veka i prijatelji“.
Od tada je imala više od 60 akcija. Sve je počelo sajtom, gde je pozvala sve kojima je potrebna neka pomoć da se jave. Nije prošlo mnogo, a krenulo je da pristiže na desetine mejlova iz cele Srbije. Samohrane majke, bolesni, gladni tražili su uglavnom hranu i pomoć za kupovinu lekova, ogreva, školske opreme, hrane i garderobe za decu.
– I pre toga sam pomagala, ali sam se od tada posvetila samo tome, jer mi daje volju za životom, podstrek da guram dalje – kaže Svetlana. – Nisam se udavala, nemam svoju decu i zato želim da pomognem drugima. Živim sama sa majkom i sve što zaradimo podelimo sa onima koji imaju još manje od nas.
Opština Grocka nije pomogla nijednom donacijom. Pojedini opštinski i gradski funkcioneri, pa i sam gradonačelnik Đilas su učestvovali pojedinačnim donacijama.
– Pola komšiluka mi se smeje što ovo radim, idem po kontejnerima, ali ja ne gledam na to kao na đubre – priča Svetlana. – Meni je svaki kilogram kartona tri dinara, u glavi odmah množim sa 100 kilograma i računam da imam 300 dinara. Poražavujeće je što se stidimo posla, lenji smo i ne dotiče nas tuđa nesreća.
Svetlana kaže da bi oživela radne akcije da može.
– Toliko je raznih „humanitaraca“ dolazilo do mene, očekujući da sam jedna od njih, puna keša i veza, da ćemo za čas napraviti dil – priča Svetlana. – Ali, kada bi videli da i sama stanujem u kući koja se raspada, bežali bi glavom bez obzira. I da se razumemo, ne tražim, i nikada nisam, pomoć za sebe i svoj dom. Zato što je to malo što imam, i dalje preveliko u odnosu na hiljade ljudi u Srbiji.
MOŽDA ĆE NEKO POMOĆI I SVETLANI
Na sajtu udruženja, uz svaku priču, stoji i broj telefona porodice i žiro-račun na koji zainteresovani mogu da i pomognu. Možda će se neki dobrotvor setiti da pomogne i samoj humanitarki Svetlani, da makar zameni krov koji prokišnjava i otpada, ili renovira vlažan dom sa popucalim zidovima koji samo što ne padnu.
—
DAJ NOVAC KOME VIŠE TREBA
– Pamtim kada sam sakupljala papir u Grockoj, gomila novina bila je na dnu kontejnera pa sam ušla unutra – priča Svetlana. – Prilazi tip kontejneru, a ja iskačem iz njega. On se uplašio, gleda me i daje mi 500 dinara, samo da ne skupljam više po smeću. Vratila sam mu novac da ga da nekom, kome više treba, a ja njemu vizit-kartu organizacije.
