Kombinacije reči koje mogu da prepoznaju samo oni kojima su upućene, večita su špijunska rabota mnogih vojnika. Ali, kada se radi o manjim, mangupskim poslovima, onda su neke kovanice nastajale i u varoškim okvirima. Beograd je tako postao mesto rođenja tzv. šatrovačkog jezika.
Ostala su zabeležena sećanja Tase Milenkovića,policajca iz vremena kada je srpska prestonica još uvek bila turska mahala, sredinom 19. veka.
– Običaj je bio da su se iz kuća jela često nosila u pekare na pečenje. Đuveči, papazjanije, mesa, pite, hleb i druga jela nosila su se u pekare jutrom, a u podne se vraćale kućama. Turci su imali problem, jer su se zadržavali po dućanima, pa su njihove žene morale postarati da se pečena roba vrati kući – pisao je on.
U to doba su Turkinje nerado izlazile na ulicu, nego bi provirile kroz kapidžik, kako bi zamolile nekog od dečaka da im donese iz pekare „pitu od Age Jusufa“, ili slično.
Sećanja starog beogradskog policajca govore kako bi im dečak doneo ono što su tražile, a zauzvrat bi dobijao gurabiju ili šećerlemu.
Ali, mangupa je bilo i biće…
Stari beogradski pandur beleži kako bi se dečacima često osladilo ono što bi im zapalo u ruke, pa bi umesto turskoj buli, krivim sokacima otrčali u Tašmajdanske pećine.
Tamo su Tasa i njegovi policajci pronašli gomile tepsija i drugih bakarnih sudova. Pekare su počele da liče na „narodne kuhinje“ za ondašnju sirotinju, a posuđe su skrivali unutar Tašmajdana, gde ih niko ne bi tražio.
U Tašmajdanu je tada nastalo i leglo profesionalnih mangupa koje su zvali „šatrovcima”, jer su se skrivali zakriljeni unutar pećina. Već su smislili i svoje posebne šifre kojima su se sporazumevali, a kojima su upozoravali jedan drugog na dolazak žandarma.
Tako bi, na primer, ondašnji Beograđani znali da, kada mangup drugom klipanu dovikne: „Gljaj, klinče, porjat!“, to znači „Beži dečko, ide žandarm“.
Taj jezik zainteresovao je i mladog profesora Prve beogradske gimnazije Vladu Jovanovića, koji je napravio „Šatrovački rečnik“.
Nedugo zatim, profesora su prozvali Vlada Šatrovac.
Kada su rasterani mangupi sa Tašmajdana, opština je počela da koristi taj prostor, a ove pećine su postale prvi put beogradsko sklonište u vreme turskog bombardovanja grada 1862. godine.
